Ćaskanje sa školskim

„… i kako je jedan ker u tami noći zalajao, tako su mu se pridružili i ostali kerovi, koji su režali, lajali, kidisali, spremni da rastrgnu, a da nisu ni znali zašto i zbog čega…“

– Pre nekog vremena dođe jedna žena do mene pa mi se požali. Kaže, ja ne radim, muž nadniči na tuđim njivama, kćerka nezaposlena a imam dva unučeta. Prosto gladujemo. Živimo kao podstanari i nekada nemamo ni za hleb. Bilo mi je žao, vidim žena ozbiljna, lepo priča, vaspitana…   Ti znaš da ja imam pogon za proizvodnju plastičnih cevi. Dobro, rekoh joj, ako želite mogu da vam ponudim da vršite prodaju mojih proizvoda za proviziju. Bićete moj trgovački putnik…

– Pa, to nije loše…

– Ali, kad se ona naljuti. Pa neću ja da idem od kuće do kuće da nekog moljakam da kupi vaše cevi. Na šta vam ja ličim? Pa zar ja treba da potkupljujem ljude zbog vaših cevi? Pre ću da crknem od gladi, i ja i moja deca, nego da to radim…

– To je izgleda neka ćaknuta! Gde je samo nađe? Šta je ona htela? Da joj daš posao sekretarice ili neku donaciju…

– Ma da je ćaknuta… nego što ide okolo i priča kako je ja teram da potkupljuje ljude… ne mogu da shvatim one koji pljuju u pruženu ruku… nema Srbija da krene napred dok ne izumru svi ti socijalistički metuzalemi tipa „radio, ne radio, svira mi radio…“

– Eh moj druže…

– Zato ti kažem, pusti mrtve da sahranjuju mrtve, kako kaže Isus…  neka ljudi kukaju, plaču, psuju, grde… nikada nikom nećeš ugoditi… gledaj sebe i svoj cilj…

Tako je započeo razgovor sa mojim školskim drugom u jednom beogradskom kafiću. Zajedno smo išli u srednju školu, ali se nismo videli nekih 20 godina. Život nas je opet slučajno spojio, i zaista, ume da napravi kombinacije o kojima ni ne sanjamo. Znam da ovaj moj drug ima malu fabriku za proizvodnju cevi i tankova od plastike, i da mu je dobro išlo.

– Pa šta sada radiš, pitam ga?

– Preselio sam fabriku pre 3 godine u Ukrainu. Nisam mogao da izađem na kraj sa našom administacijom, našom korupcijom, podmetanjima… a da ti pošteno kažem ovde nema ko ni da radi. Najviše sam imao problema da nađem kvalitetne ljude koji bi radili. Nema.

– Kako? Pa biroi su puni!

– Ma, ne budi smešan. Ako uzmem nekoga od 40-50 godina starosti, taj jednostavno ništa ne zna; zaboravio je i ono što je učio u školi, ne ume ni crtež da pročita, o kompjuterima i jezicima da i ne govorim, samo razmišlja o bolovanju, piš i puš pauzi, stalno traži neka prava a učinak nula…

– A mladi?

– Mladi su neiskusni. Svi bi odmah da vaze džipove, da letuju… i svi bi samo da sede za kompjuterima… sve eksperti za sedenje… Ne kažem da u Ukraini ima bolje radne snage, ali barem ne zanovetaju i koliko umeju – oni  i rade. Nego šta ti… Je si li još u Crnoj Gori?

– Nisam, na žalost ova kriza je zaustavila građevinu tamo i posla više nema. Radim sada za nekog Rusa. Mogu ti reći razlika između srpskih i stranih gazda je ogromna. Naši se ponašaju kao robovlasnici, a stranci ako radiš – on te i poštuje.

– Čekaj, ti si tamo bio šef proizvodnje… ?

– Da, i u Crnoj Gori, i u Libiji, i u Holandiji.

– Znam da dobro govoriš Engleski i Arapski, a kako sa organizacijom… sa ljudima… ?

– Pa osnivao sam neke NVO zajedno sa nekim prijateljima. Recimo Društvo Sava, sindikat Nezavisnost u JAT-u i još nešto je moje delo. Bio sam i sekretar u *** i podrška za časopis Dete. Eto, znam sa ljudima dosta…

– Odlično…

– Pa i nije. Vidiš pre nekog vremena dođe Laza, znao onaj iz drugog odeljenja. Kaže ne zna šta da radi, nema posla a ima vremena. Pa hajde zajedno da osnujemo udruženje, kažem mu. Pristane on, i ja mu sve objasnim šta i kako i počnem da pripremam statute i druge dokumente, kao on neće više da priča sa mnom nego osnovao sam, ukrao mi ideje i znanje i misli da je „popio svu pamet sveta“ i krenuo sam… i naravno puć… ništa… Zato te shvatam kad kažeš „gledaj sebe i svoj cilj“…

– Pa Šuki, čoveče, meni baš takav treba. Treba mi neko da mi vodi proizvodnju u Ovruču, to je mesto kraj Kijeva. Išao si u Libiju i drugde… jel bi išao malo i u Ukrainu…