Početak > Društvo, Moja razmišljanja > Udružimo se – radi propasti

Udružimo se – radi propasti


Zamislimo jednu grupu ljudi koja se našla na nekoj nepoznatoj teritoriji. Zemlja je neprilagođena, prirodna, spremna da pruži došljacima svo svoje bogatstvo. Spremna je da bude kultivisana. I ta grupa ljudi ne gubi vreme. Počinju da seju seme i proizvode žitarice, mese hleb i tako se prehranjuju. Toliko su se uzveštili u sejanju da su ubrzo imali mnogo više brašna nego što im je trebalo.

Tada se svi članovi ove grupe ljudi sastaju i odlučuju da nešto učine sa viškom žitarica, jer će uplesniti i propasti. Nekoliko njih odlučuje da uzgaja živinu, koze, ovce i drugu stoku i tako iskoristi višak žitarica. Ali uskoro tu stoku napadaju divlje zveri pa ti ljudi uzgajaju i pse radi odbrane. Počinju da prave i prva oružija.

Vrhovni čuvar

U okolini se pročulo da postoji uspešna grupa ljudi i druge grupe počinju da iz potaje napadaju i otimaju stoku. Grupa odlučuje da nekoliko najsnažnijih uvek bude spremno da se suprostavi, pa se naoružavaju motkama i kamenicama. Ove čuvare drugi su hranili jer oni nisu imali vremena da rade na zemlji ili oko stoke. Ali ubrzo im treba bolje oružje, pa nekoliko članova grupe počinje da se bavi samo proizvodnjom oružja, i drugom proizvodnjom, pa su i oni bili izdržavani od onih koji su radili.

Pošto je grupa narasla na veliki broj članova, njihovi sastanci su postali nedelotvorni, pa su odlučili da nekolicina među njima rukovodi aktivnostima grupe i sporvodi volju svih članova grupe. Naravno i ove rukovodioce ostali su izdržavali. Uskoro su rukovodioci i čuvari uvideli da je mnogo lakše voditi računa o grupi nego mukotrpno raditi na zemlji. Udružuju se, preuzimaju oružje i pse i postaju grupa u grupi koja se morala poštovati.

Rukovodioci grupe

Oni koji su radili primetili su da se njihova želja ne poštuje, pa su zapitali rukovodioce zašto je to tako. Odgovorili su im da radnici od silnog posla ne vide šta je potrebno grupi i da jedino rukovodioci znaju šta je potrebno, pa neće više sastančiti već će donositi odluke samostalno. Rukovodioci su rekli da su se među njima pojavili članovi – sveštenici koji imaju sposobnost da čuju glas Svevišnjeg i da oni znaju šta je grupi potrebno. Ovakav odgovor je zadovoljio članove grupe.

Jedne godine došlo je velike suše. Svi su bili uznemireni jer nije bilo hrane. Pitali su sveštenike šta se to dešava. Rekli su im da se Svevišnji ljuti jer mu nisu prineli žrtvu. Grupa je dala veliku žrtvu Svevišnjem, skoro sve ono što im je ostalo od hrane. To su u tajnosti podelili sveštenici, rukovodioci i čuvari. Suša je još trajala. Da bi umirili grupu sveštenici su podigli totem na centru sela. Narod se nije smirio, pa su sveštenici i rukovodioci zapovedili čuvarima da uhvate sina najglasnijeg nezadovoljnika i prinesu ga kao žrtvu Svevišnjem. Grupa se posle brutalnog žrtvovanja uplašila i začutala. Svevišnji je poslao još veću kaznu, od koje su oni koji su radili umirali od gladi i bolesti.

Jedan od duhovnika grupe

Posle nekog vremena sve se polako smirilo i grupa je nastavila da živi. Rukovodioci su uvideli da sami više ne mogu i zaposlili su svoje najbliže da im pomažu. Lakše je bilo rukovoditi nego raditi. Njih su nazvali administracija i njih su hranili oni koji su radili u grupi. Sveštenici su isto tako svoje najbliže proglasili svecima, misliocima, mudracima i slično i oni nisu više radili nego su objašnjavali grupi odluke Svevišnjeg. Naravno i čuvari su se setili istog pa su sebe proglasili veteranima i generalima, i unajmili svoje najbliže da im pomažu.

Uskoro sve manje ljudi koji su radili nisu mogli da izdržavaju grupu, pa su rukovodioci odlučili da pošalju čuvare u susednu grupu i opljačkaju njihovu stoku i dovedu njihove sinove da im rade na zemlji i njihove kćeri da im rađaju potomstvo. Ovo se pokazalo kao delotvorno, pa su vremenom svi članovi grupe prešli u administraciju i nadgledali robove drugih grupa, rukovodili i savetovali.

Tako je trajalo neko vreme a onda je na njihovu grupu nahrupnula velika masa čuvara iz nekoliko susednih grupa koje su se ujedinile da bi kaznile napadače i otimače. Posle duge borbe, naša grupa je desetkovana, ali uspeli su da se odbrane. Svi su zavapili svojim sveštenicima za pomoć. Šta sada? Mnogi su preko noći spakovali svoje stvari i pobegli u druge krajeve i priključili se drugim grupama gde se još radilo na stari način i gde se zarađeno delilo pravedno.

Administracija grupe

Ostali koji nisu znali da rade, osim da rukovode, su postali očajni.

Sveštenici su došli do spasonosnog rešenja. Niko nije kriv od rukovodioca, od administracije, od čuvara, od sveštenika, od duhovnika… Krivica je u tome što se nisu dovoljno molili Svevišnjem i što nisi dovoljno žrtava prineli. Svi su se proglasili nebeskim narodom, lelekali su i plakali, molili se i kleli i čekali spas od Svevišnjeg. Da bi umilostivili Svevišnjeg, sveštenici i rukovodioci su na obližnje brdo podigli Avalski toranj, u svakoj ulici su sazidali ogroman krst, na svakom ćošku su napravili velelepnu bogomolju, počeli da prave Koridor 10, počeli reformu administracije (ali u administraciji su svi bili rođaci i niko nije hteo da radi) i počeli su da izumiru jer su gledali u nebo a nisu se prihvatali posla…

Advertisements
  1. 26. maja 2010. u 15:53

    Prva asocijacija na tekst mi je Orvelova ‘Životinjska farma’, možda zbog sličica. 🙂

  2. Alex
    26. maja 2010. u 16:29

    Pa i jeste, Shunjalice. 🙂 Taj Orvel je zaista dobro procenio ljude koji dođu na vlast 🙂 . Znam da je tema izvikana, ali užasno me nerviraju ovih dana ta politička bagra, koja ti se kezi u lice i zavlači ruku u džep. 😕

  3. 26. maja 2010. u 21:02

    Baš sam danas dao jednom ortaku Životinjsku famu da pročita a kao što reše Šunjalica i mene ove sličice podsetiše na Orvela…

    • Alex
      26. maja 2010. u 21:16

      😆 Pa naravno, gde drugde na nađem svinje u ljudskom obliku 🙂
      Orvel – legenda 😉

  4. 26. maja 2010. u 21:46

    Kome će SAMO molitva pružiti sve što mu treba u životu? Nikome, naravno!
    Samo zasukati rukave i rmpati, nema druge a za plaćanje, pa, svima nam je jasno…. love, ni otkuda! Tako to valda treba u zemljama gde su na vlasti oni što si ih opisao i nafotkao! A mi, trpimo, trpimo, trpimo, samo ne znam dokle! Da li će nam možda spas doći od gore, aha! 😕

    • Alex
      26. maja 2010. u 23:26

      Dudo osećam se kao u nekom živom pesku. Znam da ne smem da se batrgam. Znam da moram polako i strpljivo da pokušam da izađem. Ali što više pokušavam – sve više tonem. Jbg, dosadan sam i sam sebi, znam 😕 Ali ovo što se dešava krajem ove dekade prevazilazi sva moja razmišljanja. Ne samo u Srbiji, mi smo sitni, pa otišao bih preko kao i 1000 puta do sada; već globalno. Idemo dalje – nema još mnogo 😉

  5. 29. maja 2010. u 11:09

    Da nije zalosno bilo bi smesno.
    Ipak, imamo „hleba i igara“, pa cutimo.

    • Alex
      29. maja 2010. u 14:45

      Eh Breskvice, na žalost hleba je sve manje a u takvoj situaciji igre postaju iritirajuće. 😕 🙂

  1. 11. decembra 2011. u 16:55

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: