Početak > Sećanja, Život > Яна

Яна


– Život piše romane – kažu – što je život duži, to je roman deblji!

Kakav će čiji sadržaj romana biti zavisi od njega samog, ali zavisi i od vremena u kojem živi i od ljudi sa kojima se sreće. Ja trenutno ispisujem moj roman punom parom i već se bližim poslednjim stranicama. Ali, dok tako piskaram, ja ujedno pročitam i nečiji tuđi roman i uvek se začudim šta sve život ispiše u našim sećanjima. Jedan od romana je i Janin; život jedne moje poznanice iz Moskve. Pa, evo…

Jana se rodila 1954 u Moskvi. Jana svog oca nije nikada upoznala. Prvi muž Janine majke je poginuo za vreme II svetskog rata. Sa njim je imala jednog sina. Još za vreme rata Janina majka se udala za druga – borca. Bila su strahovito teška vremena. Glad je harala, nije bilo ogreva, nije bilo ničega… a malo dete privijeno uz grudi. Drugi muž je bio dobar čovek, prihvatio je Janinu majku i gledao je sa puno ljubavlju. Posle rata taj drug – borac je potpao pod nemilost Staljinove vlasti i poslat na „prevaspitanje“ u neki udaljeni kraj Sibira. Na Janinu majku se gledalo sa podozrenjem, nije bilo posla za nju, nije bilo nikakve pomoći društva. Janina majka je radila svakakve poslove – nije se mirila sa sudbinom – čekala je svog muža da se vrati. I ovaj se jednog dana vratio. Oboleo, čutljiv i apatičan. Uskoro im se rodila devojčica, ali njen muž se nije mnogo radovao – umro je ubrzo od posledica „prevaspitavanja“. Janina majka se ponovo udala. Ovoga puta za čoveka iz svoje mladosti, za komšiju Jurija. Tako se Jana rodila. Nažalost Jurij je poginuo gradeći socijalističku zajednicu pa ga Jana nije ni upoznala. Janina majka se ponovo udala, ali Janu ovo više nije zanimalo, otišla je da živi na selo kod svog strica, koji nije imao dece.

Kao mlada Jana se vratila u Moskvu. Završila je srednju birotehničku školu, i sada u Moskvi radi u zavodu za razvoj vazduhoplova i u isto vreme studira. Nikad nije otišla da živi u kuću svoje majke; volela je majku neizmerno, volela i svoju braću i sestre (kojih je sada već bilo četvoro), ali nije se uklapala u tu družinu. Uskoro se Jana udala. Imala je samo 17 godina kad se zaljubila u predivnog mladića koji je radio kao profesor fizičkog vaspitanja na moskovskom univerzitetu. Jedva je čekala da joj se posao završi da bi otišla na predavanja sa željom da vidi svog Aljošu. Kroz neko vreme njihov brak je krunisan dolaskom na svet jednog dečačića, i Jana je zaista bila srećna. Bilo je mnogo obaveza, posao, fakultet, kuća, muž, dete… ali Jana je sve svršavala sa velikim poletom. Janin muž je bio poznati sportista, dizač tegova, i finansijska strana  te činjenice nije bila zanemarljiva u Sovjetskoj Rusiji.

Janin sin, Vlad, je imao nekih tri godine kad je njegov otac Aljoša počeo da oboleva. Sve češće je imao neke manije proganjanja, zavere, sumnje… svuda je video neku opasnost, ugrožavanje njegovog života, kako neko želi da ga ubije… i sve češće je njegov pogled padao na Janu koju je optuživao da je ona ta koja želi da on umre, da nestane, da ga otruje, da ga ubije na spavanju… i postao je agresivan, potezao je nož na Janu, potezao je nož na trogodišnjeg Vlada, lupao je stvari po kući, nije mogao da radi, nije mogao ništa… I Jana je potražila pomoć. Uskoro su Aljošu smestili u medicinsku ustanovu mentalnog tipa. Jana je takođe pala u depresiju, pomišljala je na samoubistvo, imala ogroman osećaj krivice, nije videla svrhu ničemu… osim svog sina. Vlad je bio ono što je tih dana spasilo Janu; njen sin kojemu je bila potrebna majka. I odlučila je da živi. Završila je fakultet i zaposlila se kao funkcioner u odeljenju za obradu podataka jedne kompanije u Moskvi. Odbacila je sve prijatelje i rođake koji su je okrivljivali za bolest njenog muža, da ga nije volela, da ga nije čuvala, da ga je ona oterala u bolnicu. Razvela se i počela život ispočetka.

Jana je imala lep posao, ali slabo plaćen. Bila je elokventna pa je počela da piše pesme za decu. Pisala je pesme svom sinu kojemu je čitala uveće pre spavanja. Te pesme je takođe slala u državni zavod za izdavanje udžbenika gde su objavljivane. Tako je Jana dolazila do honorara, i često je za jednu pesmu dobijala i novčani iznos u visini od tri svoje plate. Uskoro izdaje i knjigu. Uskoro postaje član kluba književnika Moskve.

Jana nije imala vremena za muškarce. Sve je podredila svom sinu i nije dozvoljavala da se neki muškarac uvuče u njen život. Imala je jednog prijatelja sa kojim se viđala nekih 10-tak godina, koji je bio oženjen, imao kćerkicu; koji nije imao snage da se razvede iako je trpeo pritiske od svoje supruge. Vlad se rado igrao sa malom kćerkicom Janinog prijatelja, i rastao je zaštićen majčinom ljubavlju.

Pao je komunizam u Sovjetskom Savezu, raspala se država i nastala je ogromna inflacija. Jana je u talasu tranzicije ostala bez posla. Vlad je bio na studijama, radio je preko zadruge i tako pomagao svojoj majci. Jana nije očajavala, čak je i predvidela tako nešto, pa je formirala svoju kompaniju kroz koju je plasirala svoje pesme i pomagala svojim koleginicama da prođu kroz šok otkaza.

Vlad je završio fakultet i postao vrlo poznat Internet provajder. Novaca je bilo na pretek pa se i putovalo po svetu. Voleo je Janu i nesebično joj je pomagao da i ona u svojim 50-tim malo lagodnije živi. U svojoj 30-toj Vlad se oženio. Jana je bila presrećna, mlada je bila lepa i vredna i volela je Vlada. U stanu u Moskvi sada je bilo troje koji su zaista živeli u slozi i ljubavi. Nažalost, Vlad se odao alkoholu. Zaista je mnogo radio, po 18 sati uz kompjuter, i za to vreme je uvek pored njega bila boca šampanjca. Bilo je dana kad su morali da zovu lekara da Vladu ispiraju želudac i daju transfuziju da bi se povratio. Jana je tužno posmatrala, pravdajući sina bolešću. I zaista je smatrala da je alkoholizam bolest. Borila se sa svojom snajom da zajedno spasu Vlada. Borila se grčevito, ali joj još uvek nije rakla da njen sin ne može da ima decu. Njegovi spermazotoidi su bili suviše lenji i bilo ih je suviše malo da bi oplodili jajnu ćeliju njene snaje…

Ovde se Janin roman završava za mene, jer sam se rastao sa tom ženom kad sam promenio sredinu u kojoj sam boravio. Imponirala mi je – ova žena borac – i uvek se pitam zašto se toliko nevolja navalilo na ovu ženu. Zato su mi čudni su mi vapaju mnogih koji danas u ovoj krizi očajavaju. Ako ćemo pravo, bilo je i većih kriza u ljudskoj istoriji…

Advertisements
  1. 20. maja 2010. u 13:36

    „Svako vreme nosi svoje breme.“ Kada pogledamo priče naših baka i majki, shvatimo da živimo u blagostanju, naspram njihovog vremena, pa ma koliko nam bilo teško, mada tužnih i teških životnih priča ima i sada.

    „Rodi me majko srećnog, pa me na đubre baci.“ 😉

  2. Alex
    20. maja 2010. u 17:52

    Pa Čarolijo, mi jesmo iz jednog lepog vremena skliznuli u inflaciju, rat i ekonomsku krizu, ali i ovo je još uvek bolje nego neke situacije iz prošlosti. Ne opravdavam – samo konstatujem 😕
    Što se tiče ruskinje iz Moskve, ona nikada nije rekla da joj je teško što joj se sve to desilo i još uvek dešava, nego govori; „život je jedan i jedini i samim tim jako lep“. 🙂
    To geslo sam i ja prihvatio.

  3. 20. maja 2010. u 22:03

    Baš mi je žao te žene. Interesantno je da se mnogi sinovi takvih majki, sposobnih, požrtvovanih i posvećenih kasnije odaju alkoholu. Znam mnogo takvih slučajeva. Nije mi jasno zašto je to tako…

    • Alex
      20. maja 2010. u 23:20

      Breskvice da si imala priliku da pričaš sa njom nikada ne bi rekla da ti ju je žao. Tek kad se sprijateljiš ona počne da otkriva svoj život, ali ne sa prekorom, već kao jedno iskustvo koje želi da podeli sa nekim. Srećom ja imam taj dar da saslušam ljude i ne pokazujem šta ustvari mislim o svemu, što mi daje saznanje o tuđim iskustvima i životnim pričama. Ja verujem da svako može da nam ispriča svoju životnu priču nad kojom možemo da se duboko zamislimo… 🙂

      • 25. maja 2010. u 21:04

        Slažem se sa tobom Als… A mogu ti reći da samo mogu da zamišljam šta bi bilo sa njom da je imala malo više sreće kad je život delio karte. Tako sposobna žena ko zna gde bi stigla… Ali život nije baš milostiv. I to često prema onima koji su vredni.

        • Alex
          26. maja 2010. u 14:55

          Jeste, u pravu si. Veliki je borac. Kad otkucaš njeno ime i prezime na Yandeks-u (ruski pandan Google-u) izađe mnogo sajtova sa njenim imenom. 🙂

    • Alex
      20. maja 2010. u 23:25

      I opet naknadna pamet 🙄
      Moji u porodici su svi pušači, a ja nisam nikada zapalio cigaretu. Opet moja deca, iako ni ja ni žena ne pušimo, kako stasaju odmah se uhvate za cigaru. Zašto je to tako?
      Moj deda i još neki rođaci su umrli od alkohola, a ja ne podnosim i povraćam i od čaše piva. Opet ne znam zašto je to tako?
      Ni meni nije jasno…

  4. 21. maja 2010. u 00:18

    Ima blizanaca, jednojajcanih, jedino po licu isti a svemu drugome razliciti.
    Svaki zivot je prica za sebe, svako je prica za sebe, ne postoje dve iste licnosti ni dva ista zivota.
    Ala sam pametna? :zamahkosomopet: 😀

    • Alex
      21. maja 2010. u 10:39

      A šta ćemo sa trojkama i četvorkama 🙄 🙂

  5. 21. maja 2010. u 17:48

    Kao što kažeš život piše romane 😉

  6. Alex
    21. maja 2010. u 19:48

    Život i joooš poneko među nama 😉

  1. No trackbacks yet.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: