Početak > Moja razmišljanja > Gde stanuje zlo?

Gde stanuje zlo?


Sreo sam se u životu sa mnogo ljudi, mnogo nacionalnosti i mnogo religija. U svoj ovoj društvenoj raznolikosti uvek se provlačilo nešto zajedničko. Nešto meni nedokučivo i nerazjašnjeno. Meni nerazjašnjeno – ne znači da ljudi ne znaju za to – ali ja nisam prosto dovoljno pametan da spoznam. Zato, neću izvoditi zaključke, već ću samo navesti neke primere kada sam se sreo sa ljudskim zlom, ili zlobom, tamo gde sam najmanje očekivao. Ako neko ume da mi objasni, bilo bih mu vrlo zahvalan.

Ja i žena smo sa 6-toro male dece živeli u 33 kvadrata samo od moje jedne plate. To nas nije sprečavalo da vodimo računa o jednoj baki, (o kojoj sam već pisao kao o tetka Katici), koja nije imala nikoga na svetu. Ova žena je bila oličenje dobrote, kulture i uljudnosti. Skromna u svakom pogledu, pobožna, bila je u mladosti medicinska sestra i negovateljica, a kad je onemoćala brinula se o svojim vršnjakinjama pružajući im utehu da smrt nije kraj i ne završava se sve kad poslednji put sklopimo oči.

Jedne večeri me pozvao glas komšije stana pored tetka Katice. „Molim te dođi, Katica je pala, a ti vodiš računa o njoj…“. Ove šture reči su me dobro protresle, pa sam se brzo obukao i prosto „odleteo“ u susednu zgradu. Tetka Katica je ležala u svom krevetu, a oko nje je stajalo nekoliko komšinica. „Našli smo je u hodniku pored ulaznih vrata. Bila je bez svesti pa smo je smestili u krevet.“, rekli su mi. Pozvao sam hitnu pomoć koji su konstatovali da je tetka Katica doživela šlog.

Katica je bila svesna, gledala je u sve nas i nikoga nije poznavala. Ali ono što me je zapanjilo je bio taj njen pogled. Bio je to pogled pun mržnje. Šibala je po prostoriji oštrim pogledom, pućila usne i stiskala pesnice. Kad joj je doktor prišao da opipa puls, počela je da ga šutira nogama, viče i psuje. Da, iako od te žene nikada nisam čuo ni jednu jedinu psovku, ovoga puta je klela kao kočijaš. Pokuša sam da je opravdam kod doktora, ali ovaj je samo odmahnuo rukom, kaže „to je normalno kod ljudi koji su doživeli šlog, da budu ekstremno agresivni.“

Hvala Bogu, Katica se brzo oporavila i bez vidnih posledica. Nikako nije mogla da se načudi da se ponašala tako „opako“ prema svima nama. A nisam ni ja, jer zaista kao da kad je izgubila svoj razum, isplivalo je nešto zlo iz njene duše na površinu i postalo dominantno.

Opet, druga priča, je u vezi mog oca, koji je doživeo saobraćajnu nesreću i bio smešten u bolnici kod moje sestre, gde je radila. Jedne večeri me je pozvala da dođem kod nje krišom, obučem mantil i vidim oca, možda i poslednji put živog, koji je bio u dubokoj komi. Imao sam užasnu tremu, kako ću pogledati svog roditelja tako nemoćnog i u takvom stanju. I dok sam čekao iz šok-sobe su dopirali glasovi nekih muškaraca koji su se žestoko svađali. Kakve psovke, kletve, uvrede… kao da sam na nekoj utakmici ili na ratištu. Prosto nisam mogao da verujem da ljudi mogu da se tako krvnički mrze i to još u bolnici. Jedva sam čekao da me sestra pozove i uđem u sobu da opomenem te medicinske tehničare, (jer ja sam mislio da su to oni), da imaju više obzira prema bolesnicima.

I najzad sestra me pozva, i ja sa mojim pomešanim osećanjima pogledah po prostoriji. U jednom ćošku je ležao neki čovek, vezan rukama i nogama za krevet i vikao na sav glas, čas dubokim muškim glasom, čas piskavim sopranom. Psovao je, grdio, kleo i ljutio se… držao neki dijalog izmeđi dva bića u njegovoj glavi. Pitah sestru, šta je to s ovim. „Ma, imao je tumor na mozgu, operisan je, ali neće dugo… Sutra će već biti mrtav. Nema mu pomoći!“

Znači i njega je napustila svest i iz dubine mozga je isplivalo neko zlo koje je postalo dominantno. Bio sam preneražen.

Eto, hteo sam sa vama da podelim ove dve priče, kad sam se sreo sa nekim skrivenim, iskonskim zlom u ljudima. Ovo su bili upečatljivi primeri, koji su me duboko zamislili. Da li je ljudska duša po prirodi zla, a „božanski“ razum uspeva da potisne to zlo? I da li afekat odbaci razum i dozvoli zlom u nama da dominira, makar na kratko? A shizofrenicna priča o doktoru Džekilu i gospodinu Hajdu je prava paradigma ovim mojim iskustvima.

Advertisements
  1. Plava Baklava
    17. maja 2010. u 10:23

    Auuuu, gadjas me temama bas-bas :-). Nad tim zlom u nama sam puno razmisljala. S-ex je imao hematom u desnoj mozdanoj hemisferi, 5 cm. I zlo koje je posle svega postalo tako dominantno je neverovatno. Kazu: tipicno za ostecenje desne mozdane hemisfere, a ja dugo nisam mogla da razumem da nema puta ka pozitivnim emocijama i ljubavi. Nema. Fizioloska ostecenja mozga prosto napravi cudo i monstrumi izadju na povrsinu. Recimo (apsolutno laicki receno) da bolest ubije centre za dobrotu. Pa to se desava i u slucaju staracke demencije itd.

    psihijatri kazu da se mnogo toga dobrom medikamentoznom terapijom moze drzati pod kontrolom, i – to je to 😦

    • Alex
      17. maja 2010. u 15:44

      Ha, ha, pa ti si mi bila inspiracija 🙂 U priči koja sledi za ovom pisaću o mojoj prijateljici koja je imala sličan život tvom.
      Ne znam koja moždana hemisfera je bila oštećena u mojim primerima, ali posle „otkazivanja“ svesnog, niko nije postao bolji čovek, već svi postaju zli. Da li je to odbrambeni mehanizam jer čovek je ugrožen bolešću i tada postaje agresivan da se „instiktivno“ odbrani od opasnosti? Možda bolest samo aktivira centar za zlo u nama?
      Ne znam. Možda ćemo svi zajedno uspeti da nađemo odgovor?

  2. 17. maja 2010. u 10:46

    Znaš kako, medalja je u nama, a medalja ima dve strane!

    • Alex
      17. maja 2010. u 15:39

      Jeste. Znam. A kako tumačiš da je zlo oslobođeno kad ponestane kontrole naše svesti? Jesmo li mi zla bića, a, recimo, svest je Božiji dar kojim je to zlo zauzdano? Jesmo li mi postojali i pre nego što je Bog stvorio Adama? Možda je Adam prvi „svestan“ čovek oslobođen zla, a ne prvo ljudsko biće?
      Uhh, teška tema i teška pitanja. 😕

      • 17. maja 2010. u 21:25

        SUMNJAM DA IKO ZNA NA KOJU ĆE STRANU MEDALJA DA PADNE. Uglavnom se zavrti na onu stranu koju ne očekujemo, ili… da ostavimo da se ovim pitanjima bavi Bog.

        • Alex
          17. maja 2010. u 23:25

          Može, ako ima vremena, idu godišnji odmori a kako su Srbi navalili, treba bukirati mesto za Grčku 😉 .

  3. 17. maja 2010. u 11:10

    Doživeo sam slično iskustvo na svojoj koži kada sam se probudio posle operacije, samo što je mene zlo napadalo. Takav strah u životu nisam osetio. Po prvi put sam se pomolio Bogu da me spase i da mi pomogne. A to opsedanje je trajalo danima

    • Alex
      17. maja 2010. u 15:34

      Uhh, jako interesantno. I ja sam imao slično iskustvo posle izlaska iz anestezije, ne tako drastično kao tvoje, ali tu je negde. Ako nije mnogo lično, podeli ga sa nama kroz neki tvoj budući tekst na blogu 🙂 .

  4. Plava Baklava
    17. maja 2010. u 17:02

    Trazenje takvih odgovora je privilegija mladalackog entuzijazma. Zrelost donosi jednu spoznaju a to je da smo suvise mali da bismo se makar i primakli istini. Ali, zar se kompletno postojanje ljudskog roda ne svodi na borbu dobra protiv zla? Dakle, sasvim je logicna ta podeljenost naseg bica. Isto tako, cinjenica je da je zlo mahom vezano za zadovoljavanje niskih strasti 🙂 , a za cinjenje dobrog, lepog, plemenitog je potreban jedan visi nivo svesti. Da ne bude zabune, taj nema nikakve veze s obvrazovanjem, vec sa stanjem duha svakog pojedinca i njegovim stremljenjima.

    I kako bi uopste nesvestan covek mogao da postane dobar, kad je potreban veliki voljni napor da bi to bio u normalnom, zdravom, svesnom stanju? Da, jeste u nama ogromna kolicina zla, onako, primarno. Cinimo stvari koje ni jedna zivotinja ne cini, pocevsi od toga da zrtvujemo mladunce sujeti, osveti, osvajackim idealima, umesto da imamo instiktivnu potrebu da ih stitimo. Mladunce zelimo d aposedujemo, umesto da nam je prioritet da ih izvedemo na put i zadovoljni svojim poslom, gledamo kako odlaze sa nekim svojim coporom.

    Posmatrati sve to sa aspekta vere je zanimljivo. Samo, postoji jedna stvar: ON ni ne zeli da se mi toliko pitamo, tragamo za istinom, i postavljamo gomilu teskih pitanja. Bog od nas trazi dve stvari: da verujemo u njega i da se trudimo da zivimo u skladu s tim.

    Citala sam tako decji molitvenik i analizu osnovne molitve: OCE NAS. Objeasnjenje dela „hleb nas nasusni daj nam danas“. Zasto samo danas? Zato sto ne treba da mislimo mi o sutrasnjici, o njoj brine ON a nase je da je prihvatamo.

    Ja sam iz svega zakljucila jedno: zlo u nama postoji kao jedno neprekidno iskusavanje, a na nama je da ne podlegnemo iskusenju. Ako umemo tako da zivimo, mozda ce nam biti data milost da nas mozak ne dozivi ostecenje, koje ce od nas napraviti monstrume i protiv nase volje. Mozda ……

    • Alex
      17. maja 2010. u 19:43

      Tvoja sugestija je da je čovek po postanku zlo biće. Svojom svešću čovek postaje socijalno, a time i biće sa osobinama dobra. Svest se može isgubiti eto bolešću, ili u anesteziji (premda ne uvek), ili nakratko u nekom afektu (zato su kazne blaže nego zlodela učinjena sa predumišljajem). Kad bolest prođe (anestezija, afekat) tada se vraća i dobro u čoveku.
      Da li borba između dobra i zla, koju pominješ, ustvari znači borbu našeg svesnog da potisne zlo – naše nesvesno u nama?
      Sada sam se našao u dilemi. Ako svestan čovek (dobar) želi da poseduje svoje potomke (a želi), onda je to dobra osobina (a znamo da nije dobra jer time kočimo razvoj tih potomaka). Mali paradoks ❓ 😕
      Što se tiče vere, ona je samo jedna vrsta artikulacije ljudskog iskustva. Tako od tri monoteističke vere jedino hrišćanstvo dovodi u pitanje „božije odluke“, pa muslimani i jevreji prihvataju bolest (ili bilo šta drugo) kao „božiju odluku“ i nikako ne dovode u pitanje zašto je to tako, dok hrišćani kad se desi neko zlo, odmah se pitaju „O Bože zašto?“.

  5. Plava Baklava
    17. maja 2010. u 17:41

    EDIT: NIkad nsiam imala takva osecanja kad sam se probudila iz anestezije, a pregurala sam je nekoliko puta. Ni jedne zle misli nije bilo, samo potreba da se ususkam, da osetim pored sebe, makar na trenutak prisustvo bliske osobe.

    Iznenadio me je strasan egoizam kod s-ex, koji nije hteo da slusa o deci, nije hteo da ih vidi, nije brinuo ni za koga i ni za sta, postojao je samo on.

    Moj tata, kad je umirao, rekao mi je: „dete moje, brinem za tebe, mnogo toga stavljas na svoja pleca“. Mamu je tesio i davao je savete kome da se obrati, da joj se nadje, kako da sto lakse prebrodi njegov odlazak.

    Sad kad malo bolje razmislim, Bog ga je voleo iako nije bio vernik. Jeste se cele noci gusio, ali je otisao nesebicno, teseci on nas do poslednjeg casa, bez ispoljavanja trunke zla. To je blagoslov.

    • Alex
      17. maja 2010. u 19:51

      Hmm, još jedna forma ispoljavanja abnormalnog pri oštećenju mozga – egoizam. Ne znam!
      Interesantno je da umiranje ne izaziva izliv zla kao što to čini bolest. Očigledno je da svest ostaje do kraja u čoveku. I tetka Katica kad je kasnije umirala, nije se nikako ponašala kao zla osoba. Više se ponašala baš kao i tvoj tata. 😕
      Da li ga je Bog voleo, ne znam. Možda je on voleo Boga, a ovaj mu je samo uzvraćao 🙄 🙂
      Nešto razmišljam. Šta se dešava pod uticajem narkotika. Da li oni menjaju uz našu svest i ono zlo što leži ispod nje? Ako narkotik menja našu svest, da li se naša svest tada drugačije odnosi prema zlu u nama; da li uspeva da je kontroliše ili se čak ujedinjuje sa njom pa dobijamo ekstremno zle ljude?

  6. 17. maja 2010. u 18:39

    Očigledno je da je bolest u mozgu učinila to da ubije sve dobro u čoveku, a zlo samo čeka da se pojavi. Sve ide iz glave, na žalost.

    • Alex
      17. maja 2010. u 19:55

      Ali, Dudo, bolest tetka Katice nije ubila dobrotu u njoj. Dobrota se vratila čim se bolest povukla. Kao da je bolest potisnula dobrotu tetka Katice. 😕
      Sve ide iz glave – tačno! 😕

  7. 18. maja 2010. u 12:23

    Alex, to je izuzetno kompleksna i opsirna tema koju sam ja obrazlozila u mojoj knjizi. Mada sam nastojala da je sto vise pojednostavim bilo je nemoguce izbeci izvesnu dozu apstraktnosti pa se knjiga mora veoma pazljivo ili cak i vise puta procitati da bi se pravilno razumela.
    Nasa sustina je svest. Svest nema oblik ili pojavu vec predstavlja sustinsko bezoblicno jedinstvo ili smisao. Za smisao je karakteristican samorazvoj. Razvoj predstvalja aktivnost. Aktivnost je moguca samo u izdvojenim razlikama, suprotnostima ili pojavnoj (fizickoj dimenziji). Nase telo i mozak je kao „aparat“ koji se nalazi u interakciju sa sustinom koja ga projektuje ili stvara.
    Samim tim sto se nalazimo u fizickoj egzistenciji ili imamo telo imamo i izdvojenu ogranicenu telesnu svest oblika koja stupa u interakciju s smisaonom sustinom (duhovnom svescu) iz koje nastaje.
    Njihova interakcija stvara inteligenciju kroz koju mogu da funkcionisu obe ove zakonitosti. Ukoliko dodje do odredjenih telesnih povreda (kvara „aparata“) dolazi do odredjenih smetnji u interakciji sa smisaonom sustinom (duhovnom svescu, dusom, duhom – zavisi kako je ko naziva). To se odmah odrazi na inteligenciju ili odredjenu svesnu disfunkcionalnost.
    Podsvesni nivo ili telesna svest obilka je ono sto bi se moglo okarakterisati kao divlji, zivotinjski nagon lisen moralnosti. On je karakteristican za sva tela. To je ono sto je u hriscanstvu predstavljeno kao Lucifer ili kao Demijurg u gnosticizmu. Svesna sustina je savrsenstvo ili smisao u svakom zivom bicu. Prema tome, mi smo svi „mesavina“ razlika ili suprotnosti u fizickoj egzistenciji. Sve zavisi cime se identifikujemo ili koji nagon biramo da sledimo. Ne znam koliko sam uspela odgovoriti na tvoje pitanje. Ako imas jos nesto da pitas slobodno se obrati.
    Pozdrav od Sofije.

    • Alex
      18. maja 2010. u 14:12

      Sofija, sjajno je što si svratila i što si mi pojasnila mehanizam funkcionisanja naše svesti. Nije da nisam čitao tvoju knjigu, ali teško je s požnjom sve obuhvatiti jer je ona rascepkana na veliki broj manjih postova.
      Odlično si ti to nama pojasnila. U tvom odgovoru sve je obuhvaćeno; i svetovno i religiozno tumačenje zla, kao i jasna podeljenost između svesnog i instiktivnog (životinjskog). Znao sam da si prava osoba za ovu temu.
      Meni je zanimljivo što sam do nekog zaključka došao sopstvenim posmatranjem sveta a ne čitanjem iz neke knjige. To me raduje.
      Pozdrav i tebi od Aleksandra

  8. 18. maja 2010. u 17:35

    Hmmm…Ako verujemo u postojanje Boga, onda verujemo u večitu borbu dobra i zla. Sam đavo nas iskušava celog života. U trenutku teške bolesti smo toliko slabi, da đavo tada može vrlo lako da preuzme prevlast. Znači nismo ni mrtvi, ni živi, ni svesni, ni nesvesni, ne odlučujemo mi, već se u nama bori vera u Boga i snaga đavola tj. svih njegovih iskušenja, na nekom višem nivou. Ovakva teorija mi je jako zanimljiva.

    Druga moja teorija bi recimo bila, da se tokom života učimo šta je dobro ili loše, bez obzira na neko naše pravo, iskreno mišljenje. Recimo naučili su nas da je dobro pomoći drugima i onda mi to činimo, a da ne znamo pravi razlog zašto to stvarno činimo, a negde duboko u nama se to sukobi sa nekim našim ličnim stavom. I onda tako…celog života…činimo dobro, radimo dobro, zalažemo se za dobro, a da nemamo pojma pravu svrhu svojih dela i postupaka, već eto tako, znamo da treba i tako činimo. Sve do trenutka kada naša prava priroda ne izađe na videlo u trenutku kada ne možemo da se savladamo, u teškoj bolesti ili nekoj fizičkoj traumi koju preživimo.

    Koliko samo puta uradimo neku stvar koju ne želimo, najobičniji primer, osmehnemo se uz dobro jutro komšiji kog ne volimo očima da vidimo, najradije bi ga pljunuli, a mi se iskezimo i poželimo „dobro jutro komšija, kako ste danas“? I tako…sve se skuplja u nama, dok jednog trenutka ne možemo da vladamo svojim postupcima iz zdravstvenih ili nekih drugih razloga.

    Po meni čovek nikako nije zao po svojoj prirodi, čovek samo tokom života uradi mnogo stvari koje nije želeo da uradi, a uradio ih je zato što je „tako trebalo“ i onda jednog dana kada mu kraj bude blizu, verovatno shvati da je pogrešio i da je ponekad trebalo reći „marš svi…, ovo je moj život“.

    Recimo posle kliničke smrti mog zeta, on se „vratio“ kao sasvim, ali potpuno sasvim, drugi čovek. Možda ga sada i razumem.

    • Alex
      18. maja 2010. u 20:35

      Pa, Čarolijo, ne znam za ostale bolesti, ali, kao što si videla iz moje priče, oštećenje mozga izaziva pojavu zla kod ljudi. Kao kad sa prozora ukloniš šarenu zavesu i pojavi se bleštavo svetlo. Video sam mnogo ljudi koji su teško oboleli od raka ili traume, ali ni jedan nije postao zao, u smislu tetka Katice.
      Opet druga tvoja teorija govori o nataloženom iskustvu u našem svesnom, i to što ti navodiš, mislim da je jedna eksplozija revolta, pa čak i osećaja prevarenosti, i gneva prema spoljom svetu zbog naše prolaznosti.
      Ovo što navodiš kao primer da prisiljavamo sebe da budemo neprirodni u komunikaciji sa nekim ljudima, je više skopčano sa laganjem, sa onim sitnim benevolentnim lažima koje nam pomažu da lakše klizimo kroz život. Kad nas komšija ujutru pita „Kako si?“, njega ustvari ne interesuje kako si ti zaista, već koristi tu lažnu zainteresovanost kao jednu vrstu uljudne komunikacije. Mi uvek odgovaramo „Dobro sam“, premda znamo da komšiju ni ne interesuje kako smo mi zaista, i ni ne trudimo se da mu zaista odgovorimo. Znači lažemo i on i mi. Kad bi mu iskreno rekli koje nas brige tište, on bi verovatno bio začuđen šta mi to ustvari govorimo.
      Čarolijo u svakom slučaju sviđa mi se što si podelila sa nama tvoje teorije, i hvala ti na tome. 🙂

  9. 18. maja 2010. u 17:38

    Nevezano za sve ovo. Svaki tvoj post me zaista oduševi.

    • Alex
      18. maja 2010. u 20:39

      😳 Joj, ako tako nastaviš da me hvališ, ukrašće me Rusi 😆
      Hvala 🙂

  10. 19. maja 2010. u 10:45

    Alex, drago mi je sto trazis misljenja drugih ljudi. Time potvrdjujes sigurnost u sebe ili solidnu osnovu vlastitog znanja. Ljudi koji sumnjaju u sebe i svoju sposobnost retko kada traze objasnjenja ili postavljaju pitanja.

    To sto si dosao do odredjenih zakljucaka vlastitim putem samo ukazuje na tvoju progresivnu samospoznaju koja se manifestuje kao mudrost. Mudrost je superiornija nego obrazovanje posto obrazovanje nastaje iz mudrosti dok mudrost ne moze nastati iz obrazovanja. Mudrost je iz duse. Zato covek mora stici do same sustine svoga bica da bi bio u stanju da razvija mudrost.
    Pozdrav i sve najbolje.

    • Alex
      20. maja 2010. u 06:48

      Sofija hvala ti na lepim rečima.

  11. Archibald57
    19. maja 2010. u 11:29

    Mislim da se čovek ne rađa sa „zlom“ u sebi. Zlo se u njemu rađa kada nije sposoban da prevaziđe neka nezadovoljstva, kada je potiskivan, povređivan, ponižavan u detinjstvu i mladosti, kada se tome nije mogao odupreti. Takva deca su obično „lepo vaspitana“, ali na pogrešan način. Oni su izdresirani da ta svoja nezadovoljstva, sada pretvorena u zlo koje žudi za osvetom, potisnu pokazujući „svoje“ najlepše lice. Takvi ljudi su najčešće preterane „dobrice“. Kada im se desi neka takva trauma u psihi, sve te „kočnice“ popuste i podsvest u kojoj je uskladišteno svo njihovo zlo, pušta iz sebe sve što je nataloženo u njoj.
    Ovo je moje lično razmišljanje o tvojoj temi, a to znači da ne mora biti i tačno.

    • Alex
      20. maja 2010. u 06:58

      Arči, a šta je u životu tačno 🙂 . Jedino je tačna izjava da jednom moramo umreti, sve ostalo je promenjivo.
      Možda se zaista deca ne rađaju zla. Možda su zaista nevini kao što mnogi kažu. Želeo bih samo da te podsetim sa kolikom zlobom deca uživaju da muče nekog slabijeg od sebe u društvu. U školi recimo, pa čak se i snima na mobilnim telefonima. Ne znam da li ovo ima veze, ali ja mislim da je zlo duboko u ljudskom biću i suprotno je od svesnog. Po tome, zlo je ono nesvesno, ustvari, to je instikt za preživljavanjem, jer uništiću ja tebe da bi meni bilo bolje (kao mali orlić što izbaci instiktivno svog brat iz gnezda da bi samo on imao više hrane). Ljudi su svojom svešću, kako reče Skot Pek, pobedili svoje instikte i time postavili normu dobrog. E, sada sve je relativno. I to dobro, da li je stvarno dobro? Ili ga mi shvatamo kao dobro, a ustvari radi na našu štetu kao vrste.

      • Archibald57
        21. maja 2010. u 21:35

        Tema je vrlo zanimljiva, ali i vrlo kompleksna (što se vidi i po obilju i obimnosti komentara). Ne može se baš u nekoliko rečenica izraziti sve što bi se moglo reći na tu temu. Ali samo ću nabaciti „amandman“ za razmišljanje. Mislim da si u pravu da u čoveku postoji iskonsko zlo i instikt za preživljavanjem, koje ja ipak ne bih poredio sa životinjskim. Koliko i kako će se ispoljiti zavisi od mnoooogo faktora, ali milsim da je okruženje najveći i najvažniji. Okruženje, počev od porodice pa do političke klime u zemlji… i mnogo čega još…

        • Alex
          23. maja 2010. u 15:02

          Hvala Arči na „amandmanu“ 🙂 . Razmislićemo još. 😉

  12. 19. maja 2010. u 15:14

    Vidis, jutros u 6 me probudio bol glupavog zuba, jos me boli, i ljuta sam na zub i sve i svakoga na ovome svetu, sve mi smeta i sve bih sklonila od sebe, a posebno bol. Jesam li zla?
    Nemoc, strah, bol, hemija u mozgu pravi cudo. Od umiruceg od raka sam dozivela pricu kao ti, od umiruceg od starosti isto tako, od mene su doziveli psovke svi koji su me pogresno pogledali kada me nesto boli ili ono; ‘ostavi me na miru nije mi ni do cega’.
    U knjizi Vladete Jerotica, cini mi se da je delo Samo dela ljubavi ostaju, ili neke druge, gde on sedi uz postelju svog umiruceg prijatelja, velikog vernika, koji je prosao sva iskusenja i pada pred smrcu, objasnjeno je da djavo i kroz odskrinuti prozor ceka trenutak slabosti da zavlada i pokaze se kroz coveka, njegovu nemoc, bolest i strah od smrti…
    Skoro na stomatoloskoj stolici, drugarica stomatolog me je zakacila sondom po desnima, au sto sam skocila i rekla joj, mozes li ti jednom da mi ne pustis krv jebote! Bilo joj je krivo, izvinjavala se, a ja se smirila cim sam lanula. Bol je odreagovao kroz moj otrovni jezik.
    Tako da ima dva objasnjenja, po meni, religijsko, sa djavolcicem koji vreba kroz prozorce i hemijom u mozgu koja izmeni licnost usled bola i bol koji od nas pravi nervozne i usta punih ruznih reci, koje treba odmah zaboraviti.
    Ja neke nisam nikada uspela da zaboravim, bila sam i ostala povredjena od umiruceg coveka. Jbg…mogu jos tri strane da ispisem 🙂

    • Alex
      20. maja 2010. u 06:15

      Interesantno, Zelena, ja nisam doživeo to zlo u nekome ko je umirao prirodnom smrću, ili kome je svest bila očuvana i pored neke fiziološke bolesti. Verujem da ti jesi – samo kažem da ja nisam.
      U redi što pominješ ljutnju i bes zbog nekog spoljneg nadražaja. Meni je bilo interesantno da se tetka Katica nije sećala tog svog zla dok je bila u stanju „šloga“. Hoću da kažem da kad se svest privremeno povukla, pojavilo se nešto zlo koje je zauzelo njeno mesto. Baš kao kod shizofreničara, u noveli „doktor Džekil i gospodin Hajd“.
      Tu povezanost religioznog i sekularnog po ovom pitanju ne mogu još da dokućim. Mislim da Sofija ima prave odgovore i moraću još jednom da pogledam njenu knjigu.
      Baš je dobro ovo što si napisala, a tri strane… pa šta je to. Navali 😉

  13. 20. maja 2010. u 21:59

    Alex, zanimljivo je to tvoje zapazanje, na moju srecu nisam imala prilike da se sretnem sa takvim bolestima. Baka mi je bila dementna ali u dubokoj starosti, ali nije bila niti zla niti agresivna, samo je zaboravljala ko je i nije prepoznavala ljude povremeno…
    Sto se tice teskih bolesti, takodje nisam primetila da neko postane zao od meni bliskih koji su umirali, mada sam cula od moje mame da govori kako ljudi pred smrt postaju zli…
    I ja mislim da su ljudi vise zli nego dobri, ali dobra stvar je da ako negujes dobrotu zlo u tebi je sve nemocnije… I obrnuto. Bar mi se tako cini…

  14. Alex
    20. maja 2010. u 23:07

    Breskvice, verovatno se to zlo u nama non-stop bori sa onim dobrim. Valjda je tako… 😕

  1. 18. maja 2010. u 18:25

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: