Spoznaja II


Pisah o nekim momentima u životu kada shvatimo da nije sve onako kako smo navikli, kad se osetimo prevareni od života što ne ceni ono što smo sakupili tokom vremena. Mnogi su komentarisali moj prethodni tekst a Plava Baklava se više od svih udubila u smisao mojih reči. Ovde ću pokušati da pojasnim i produbim moja razmišljanja iz prethodnog teksta.

  1. Otkaz
    Danas je vrlo aktuelno pitanje dobijanja otkaza u kompaniji u kojoj smo radili po 15, 20 i više godina. Govorimo naravno o socijalističkim gigantima i talasu tranzicije koja ih je zahvatila. Mnogo smo vremena proveli dok smo se odškolovali. Osnovna i srednja škola, neko višu ili fakultet, mnogo truda, učenja i nervoze dok smo stekli neko zvanje. Zatim potraga za poslom i najzad zaposlenje u kompaniji gde smo „udružili“ rad. U poslu smo stekli iskustvo i znanje, poštovanje kolega i respekt rukovodioca. A onda jednog dana se sve to sruši, firma propadne i mi postanemo „tehnološki višak“. Strah, očaj, neverica, razočarenje, osećaj izdaje…
  2. Bračni drug
    Posle venčanja sa svojim bračnim drugom krenete da stvarate porodicu. Nekako se osamostalite od roditelja koji vole da se u sve mešaju. Uspete da dođete do svog krova nad glavom, da se zaposlite, kupite auto i stvarate materijalna dobra zajedno i u zajedničkoj borbi i dogovaranju. Stignu i deca, novi problemi, mala bića koja zavise od vas i vaših odluka. Sa svojim supružnikom rešavate probleme i brinete nad njima. A onda jednog dana se desi da vaš bračni drug jednostavno – umre. Sve se ruši u trenutku. Ono što ste zajedno planirali, iščekivali i nadali se, sada pada samo na vas. Strah, očaj, neverica, razočarenje, osećaj izdaje…
  3. Deca
    Kao mali naša deca nas slušaju, upijaju svaku reč i raduju se svakom poklonu. Sretna su voljena i pažena od strane roditelja, ali i roditelj je sretan jer ima potomstvo koje je dobro, i poslušno, i slika i prilika svemu onome što su oni oduvek želeli da budu. Otac, majka i vesela deca – kako idilično. Ali deca rastu, dolazi pubertet i prvo razočarenje. Dete počinje da iskazuje neposlušnost, da misli svojom glavom, da se druži sa nekim drugim nepoznatim ljudima. Oh, kako je to strašno, pa zar više ne voli i ne veruje svojim roditeljima. Dolazi brak i finansijsko osamostaljenje dece. Deca su mislima a i fizički sve dalje od roditelja. Kako je to moguće? Niko roditelja više ne pita za savet. Niko ne prihvata njihovo iskustvo. Niko ne veruje da su saveti izgovoreni kao dobronamerni potpuno neprihvatljivi dok se ne iskuse. Pa zar je moguće da roditelj koji je do juće bio stožer i zaštitnik, odjedanput postaje persona sa margine života svog rođenog deteta. Strah, očaj, neverica, razočarenje, osećaj izdaje…
  4. Neminovnost
    Kao mali nismo znali ni da hodamo. Ceo život nešto učimo, skupljamo znanje i iskustvo. Uspevamo da opstanemo u turbulentnim vremenima i napredujemo u vremenima kad je svega u izobilju. deo smo jedne velike porodice, imamo i svoju decu, mnoštvo rođaka, prijatelja… naša reč je poštovana i naši saveti se pažljivo razmatraju. Važni smo i osećamo se poštovanim. Ali godine prolaze. Naše društvo se menja i polako osipa. Vrhovni Sudija sve češće izriče presude ljudima iz naše okoline. I tada shvatamo da više nema ko da nas sasluša, da uživa u zajedničkim dešavanjima, muziku naše mladosti, priče naših knjiga. Dolazi nešto novo, nerazumljivo, strano. I naši potomci se tome priklanjaju. Shvatimo da naši saveti više nikom ne trebaju. Naša iskustva su beznačajna. Naš trud je neprimećen. Osećamo se kao da nas je sam život odbacio, iskoristio za svoje sebične ciljeve i sad nas je odbacio kao ispušenu muštiklu. Strah, očaj, neverica, razočarenje, osećaj izdaje…

Ovo su neke od situacija u životu kad se čovek upita zašto je sve ovo radio, zbog čega je živeo, zašto mora da umre sada kad može svoja iskustva i saznanja da podeli sa drugim ljudima na opšte dobro. Zbog ovoga mnogi stari ljudi postaju zli, kao da žele da sa ovog sveta odu upamćeni kao prznice i nadžak babe (dede). Shvataju da su prolazni i da sve manje zavisi od njih. Osećaju se razočarani i izdani…

Čovek je misaono biće i uspeva o tome da razmišlja. Ali, zreo čovek uspeva da shvati te situacije kao neminovne i potpuno prirodne. To je Božanski, ili Prirodni sled stvari koji vodi sam život i evoluciju napred…

Advertisements
  1. 7. maja 2010. u 23:54

    Generacijski smo tu negde, priznajem, starija sam a samim tim i više nagrabusila od tebe, bar tako mislim. Nisam ponosna na to što sam 15 godina sama i što sam to, što sam.
    Bilo mi je u životu svakojako: smenjivalo se lepo i rušno, strašno i manjestrašno, bolno i veselo i tako u krug. Trenutno mi je najgori mogući scenario koji nisam mogla ni sanjati. Ali, najvažnije mi je to, što su mi deca zdrava, što ja još uvek (kuc, kuc, kuc) funkcionišem, ne predajem se, a život mog mladjeg deteta i mene, trenutno zavisi od ćerke i zeta. Strahovito ponižavajuće za jednu majku. Opet, sreća, da ima ko da nam pomogne, jer, proći će sigurno i ova „beda“. Zato, kažem ti, kao starija prijateljica, pronadji u svakom danu nešto, što će ti izmamiti osmeh na licu. Zakači se za nešto lepo. Ovo je tvoj blog i imaš pravo da pišeš što god hoćeš. Ne ljuti se na nas što ostavljamo razne komentare, jer, to su naša mišljenja. Ako ti koji i ne odgovara, slobodno ga obriši.

    Puno te pozdravljam i želim da pročitam kod tebe nešto zaista lepo i veselo, a sigurna sam da je toga bilo u tvom životu sa suprugom i šestoro predivne dece! 🙂

  2. Alex
    8. maja 2010. u 06:09

    Dudo, ništa ja ne brišem. Samo ne vidim kakve veze ima tvoj komentar sa ovim tektom. ❓

  3. 8. maja 2010. u 16:25

    Izgleda da sam promašila temu! Čini mi se da si ti shvatio da neki od nas nisu ukapirali šta si hteo da kažeš, pa si morao da objašnjavaš! Eto, to je moje mišljenje.
    I želela sam da ti kažem to da znam kako se osećaš, u potpunosti, i želela sam malo da te podsetim da u životu ima jako puno lepih stvari koje mogu da te usreće.
    Mene je danas jaaaako usrećilo to što mi je ćerka kupila Burdu iz koje ću da vadim krojeve i šijem nešto za nas! Eto, pa i ako nema veze sa temom, rekao si tamo gore u DOBRODOŠLICI da su i drugačiji komentari dobrodošli! Nemoj molim te da postaneš „nadzak-čova“, pliz, koprcaj se! 😉

    • Alex
      9. maja 2010. u 10:35

      Neću postati nadžak-deda 🙂 . Premda nije to ni tako loše 😆
      Hvala na komentaru, naravno. 😉

  4. 8. maja 2010. u 17:54

    U svacijem zivotu postoje teski trenuci. Ali ne treba se predavati. Mozda je moglo biti i gore, mozda nismo tako lose prosli… Uvek pomislim – da smo zivi i zdravi, ostalo ce biti…

    • Alex
      9. maja 2010. u 10:46

      Nisam rekao da se treba predavati. Poenta je da se osećamo „iznenađeni“, „zatečeni“, itd… Pogledaj Dudinu najnoviju priču, ili Elektrinu… sve to spada u naše „vraćanje“ u realnost. A, kad pogledaš vapeći za pomoć, dobiješ generalitovane savete; „ma život je lep, uživaj!“, „ne daj se, život ide dalje!“, „ne misli negativno, može biti i gore!“. Ko upadne u neku „situaciju“, njemu treba pomoć, savet ili podrška ODMAH, a ne tapšanje po ramenu i lepe reči utehe. 😕

      • 9. maja 2010. u 14:05

        Eh, Alex, problem je u tome što mi previše očekujemo od života koji nam ništa ne poklanja… Možda i sam taj život treba smatrati poklonom.
        Mene malo šta može iznenaditi, ali se desi da tresnem tako silno da dugo posle ne mogu da se podignem.
        Ali moj konačan stav je da neću da mislim negativno, da neću da žalim ako nešto ne mogu da promenim i da neću da se predajem.
        Onaj ko očekuje savet treba da zna da nam niko nam ne može pružiti utehu, ako snagu i volju nemamo u sebi.
        A lepa reč je po meni dovoljna podrška. Danas je malo lepih stvari, pa i reči su dragocene. Meni…

        • Alex
          9. maja 2010. u 14:40

          E, taj stav i ja zastupam. Svaki odgovor čovek može naći u sebi, u dubini svoje duše, u svojim iskustvima. Samo, ako ne „prokrčimo“ put do dubine svoje duše, teško ćemo dopreti do nje i pronaći odgovor. Put nećemo prokrčiti emocijam i afektom, već, kao Isus u pustinji, okretanjem sebi tako što ćemo se ispazniti.
          Život i jeste poklon, ali nije svaki poklon prijatan. Život je poklon i detetu u velikoj, gladnoj porodici u Sudanu, kao i detetu u situiranoj i podgojenoj porodici u Americi. Jednostavno nemamo svi isti početni start. Zašto – ne znam!
          🙂 Svaki čovek će rađe dati savet nego lepu reč, iako od njega baš tražimo ovo drugo a ne prvo.
          Breskvice, danas je puno lepih stvari, više nego u prošlosti, ali je malo otvorenih očiju. 🙂
          Bilo mi je zadovoljstvo da „popričam“ sa tobom. 🙂

  5. 9. maja 2010. u 03:45

    Na predhodnu „Spoznaju“ sam napisala komentar, pa obrisala. Prosto rečeno, u pravu si sve što kažeš. Nemam 50, ali se i sama često zapitam čemu sve ovo? To može da se pita i neko ko ima 22 ili 11 godina, pa pogleda unazad na svoje uspehe i padove. To je krst koji moramo da nosimo svi. Spoznaja da smo prolazni, da sve što činimo ostavlja trag, ali se i brzo zaboravi. Jedino što ostaje je ono što nosimo u sebi iz stečenih iskustava i iz svojih dela.

    E sad, kada pogledamo sa druge strane…hm?…nekako mi fali tu nešto. Nekako kao da sve kroz život što nam se dešava i lepo i ružno su neka iskušenja. Kao neki test, priprema, ne znam, pa kako se život bliži svom kraju, tako i iskušenja budu veća.

    Sigurna sam da veliki broj ljudi uopšte ne razmišlja na ovakav način. Na primer kada me spopadne neka velika muka, problem, bolest, ja se ne pitam „zašto je to baš mene snašlo?“, već „šta treba iz ovoga da naučim?“, „šta će mi ovo dobro doneti?“.

    Možda nisam ostavila smislen komentar, ali u svakom slučaju hvala ti na ovom postu i na onima na kojima sam noćas ostavila komentare. Ne moraš da se slažeš sa mnom, ali si me potakao na razmišljanje i na ponovno zalaženje u sebe. 😉

    • Alex
      9. maja 2010. u 12:06

      Savršeno se slažem s tobom. Star čovek ne znači automatski i mudar čovek, zar ne?! Svi se mi ponekad ponesemo, zaletimo u nekom poslu da mislimo da samo to postoji i da je samo to vredno na svetu. A onda nas spoznaja vrati u realnost i vidimo da se život odvija i mimo našeg angažovanja, pa se često i naljutimo, zašto se to sve dešava a ne pridaje se važnost našem poslu, u koji smo uložili toliko truda…
      Charolijo, hvala tebi na komentarima, slagao se ja ili ne, oni su tvoje mišljenje i samim tim vrlo vredni. I drago mi je da sam te potakao na razmišljanje jer u tome je i cilj 🙂
      PS Ne znam zašto neki moji komentari ne prolaze na tvom blogu 🙄

  6. Plava Baklava
    10. maja 2010. u 07:31

    Oseca izdaje se moze izbeci proenom ocekivanja i vecim stepenom racionalnosti. Ako pogledamo ljude i zivot sirom otvorenim ocima, bez onih ruzicastih naocara koje rado potezemo, shvaticemo da je vecina nasih ocekivanja nas problem i da blage veze nema s onim sto bi bilo realno ocekivati. Problem je sto projektujemo sebe u njih, a samo smo mi kao mi i niko vise 🙂 Svi drugi razmisljaju i funkcionisu drugacije, svojom glavom, ne nasom 🙂 Toliko o tome kad nas razocaraju drugi.

    Gubitak bliske osobe u zivotu je uvek tezak udarac, ma kad dosao, ali je dar od zivota sresti osobu i proziveti s njom deo zivota s kojom nas veze ljubav, harmonija, drugarstvo, bliskot. Ne desi se to svakom. A mnogima se desi i da misle da su nasli, pa se taj neko pretvori u najgoreg krvnika. I tako – svacega ima u zivotu. Ali slozila bih se da su sve to neka iskusenja, a nas veliki uspeh je da u tome svemu ipak ne postanemo ogorceni i zli 🙂

  7. Alex
    10. maja 2010. u 09:31

    Draga Baklavice, druženje sa tobom mi baš daje inspiraciju za pisanje novih tekstova. Tako i sada si mi dala šlagvort za moje viđenje odnosa starosti i zla u ljudima. Tvoj idelistički pogled na život je zaista za poštovanje i šteta što ga mnogi ljudi, pa i ja, polako gube pod teretom životnih problema. Hvala ti 🙂
    Ovo što si ti napisala za trenutke u životu, kad su ljudi zatečeni nečim što su mislili da nikada neće doći, a dolazi, svakom, meni, njima, pa i tebi… i kad se posle prvog šoke počne osećati neverica i izdanost; to je sve idelistički pogled na problem, pogled iz ćoška gde nas ništa to ne dotačinje lično, gde ono što se dešava izgleda strašno, ali „hvala Bogu, to se događa drugima“, i gde „hladne glave“ možemo da damo komentar, obično ne zasnovan na iskustvu već na količini pročitanih knjiga ili našim pogledom na život, i, gde u ugodnom ćaskanju sa istomišljenicima možemo produbljivati, braniti i diviti se našim stavovima i našim rešenjima, a opet ne shvatamo da u životu nikada, baš nikada nije tako i da se sve dešava baš drugačije od onoga što bi mi želeli, i da se baš sve dešava drugačije nego što treba i što nije „ljudski“ po našim standardima i etiki…
    Kao kad žena koja se porodila priča kako je imala strašne bolove, promene raspoloženja, promene režima ishrane – ugojila se, kako je uplašena jer se stvorila odgovornost pred malim bićem, kako je rastrzana između emocija… a onda se pojave nasmejani i opijeni srećom zbog pojave novog života koji joj govore; „…ma, šta pričaš, zar se ne raduješ svom detetu, svom čedu, imaš li osećaj materinastva, kako možeš u ovakvim trenucima da misliš na takve trivijalne stvari…“, a sve to što su rekli je čista istina i niko ne može da kaže da nije tako, ali našoj porodilji od toga nije ništa lakše, samo odjednom na sve te probleme dobija i osećaj kajanja što je rekla svoje emocije i svoje stanje… i totalno je sluđena i razočarana, zar niko ne razume nju i šta se to dešava…
    Uh, raspisah se, ali Baklavice, tvoji komentari zaista inspirišu. 🙂

  8. 10. maja 2010. u 19:07

    Poenta cele tvoje priČe je sledeća, a govorim ti iz ličnog iskustva, a rekoh ti da mi je ovo najgori period života, period najveće nemaštine:

    SVE SE SVODI NA TO DA SI UVEK, UVEK, UVEK, SAM SA SOBOM! Bez obzira koliko ti vikali da te razumeju, koliko te tapšali po ramenu, govorili ti da će biti bolje, uvek MORAŠ SAM DA SE IZBORIŠ SA sobom i svojim problemom, na ŽALOST! A mi smo ovde da nam kažeš, kako ti je teško, kroz šta prolaziš i hvala ti na poverenju. Mi jedino možemo da ti kažemo (mi koji prolazimo kroz isto, ili smo prošli) da loše ne traje večno i da će doći bolje, sigurno. Kod mene je počelo malo da se popravlja stanje, tako da verujem da će i tebi biti bolje, jer ja ti to od srca želim! Šaljem ti osmeh i veliki, prijateljski zagrljaj! 🙂

    • Alex
      11. maja 2010. u 13:14

      Hvala Dudo. Osmeh prihvatam odmah a zagrljaj…hmmm… pa kad svratim u Novi Sad, ako se slažeš 😉 🙂 .
      Šalim se. Evo ruže su mi procvetale pa sam sad zaokupiran time… hoću da ih postavim na moj alternativni blog. Pozzz 🙂

  9. Plava Baklava
    10. maja 2010. u 19:36

    Dragi Alex, ja sam sve samo ne idealista. Ni slucajo mi nije namera da se neko lose oseca zbog svojih iskazanih emocija, ne potcenjujem tudju slabost ni zute minute, a sve sto pisem i zastupam svojim stavovima potice od sopstvenog zivotnog iskustva. Zato ni ne pricam o porodjajima, jer nisam iskusila 🙂 . Moj psiholog kaze da je za neverovati sta sve u jedan ljudski zivot moze da stane, ali – dobro je, prezivljavam. Samo neka je meni dete zivo i zdravo i da mi da Bog snage da ga na put izvedem.

    Jednog oca sam izgubila kao dete, umro je sa 24. Drugi je umirao dok smo ga mama, sestra i ja drzale za ruke. Celu noc, tumor ga je ugusio. Bilo je strasno, ali nije umirao sam i znao je da je voljen. Od Boga izmoljeno dete nisam rodila ja, vec neka druga zena koja ga je ostavila u domu, a moje srce ga je prepoznalo. Borimo se s gomilom nekakvih i zdravstvenih i razvojnih problemcica, ali me je sve to nateralo da pre svega prevaspitam sebe, da bih mogla da vaspitavam njega. Pisala sam o tome, pa da se ne ponavljam. Kad sam pomislila: mozda nam sad zivot udje u mirnije vode, muz dobije mozdani udar i postane posle toga neko drugi, od kog sam morala i s detetom da pobegnem i borim se da prezivimo njegovu mrznju.

    O manjim sokovima od ovih, kojih ima u izobilju na svakom koraku necu ni da pricam. Dete i ja smo manje-vise sami, u smislu nekog oslonca, pomoci. Ako mogu pomoc da platim – imacu je. Kad sam bauljala s detetom cetvoronoske u najvecoj agoniji, gledala sam, kroz svoj ocaj ljude oko sebe kako se mojom mukom nasladjuju. E, pa smogla sam snage, u inat svima i svemu i za srecu mog deteta: da ustanem, da se smejem, da ne mrzim, da volim zivot, da sina ucim da oprosti i ne zeli zlo ni najvecem dusmaninu, ali da bude svoj, da vidi i postuje one koji pruze ruku pomoci ili toplu rec kad dusa za njom vapi. Naucila sam da nadjem zrno medju kukoljem i radujem se sto nije sve kukolj, sto zrno postoji.

    A debelo sam morala da zagrizem, da stisnem zube, da progutam krik i da smognem snage za naredni korak. I verovatno bih ansla milion opravdanja da budem ogorcena, razocarana, da se osecam prevarena, izdana, ojadjena i ko zan sta jos. Ali sam shvatila da mi je ovako lakse i lepse. A eto, nemam iluzija, naucila sam da nemam ni ocekivanja, da se ne iznenadjujem losim stvarima a da vidim dobre.

    Mozda je tajna u tome sto se meni nista u zivotu ne podrazumeva i tako uvek ostane na nivou cuda. Znam da posedujem natprosecnu snagu i hvala nebesima na tome. Ne ocekujem da je imaju i drugi ljudi, ali mislim da svako treba da pokusa da nazre sunce iza oblaka. Jednom kad ga spazi, sve ce biti lakse 🙂

    • Alex
      11. maja 2010. u 13:28

      Razumem da si imala težak život, rekao sam ti već da me on podseća na život moje prijateljice, a nameravam da napišem blog i o tome, (eto, kako inspirativno deluješ namene 🙂 ). Pomenula si one koji se naslađuju tvojom mukom. Ima ih, još kako! A opet ima i onih koji ti odmah nude pomoć, iako tu pomoć nisi ni tražila, jer znaš da ti takvi ne mogu pomoći, jer nisu edukovani i mentalno jaki; pronašla si je kod psihijatra, i to je opet bio tvoj razuman potez. Nisu svi u situaciji da tako pronađu izlaz u svojim problemima.
      Rekoh ti, da si na drugom mestu, recimo ovde u Srbiji, gde takva pomoć nije razvijena, i gde se na to gleda kao na devijantno ponašanje, ti bi morala da nađeš alternativno mesta za rešavanje svojih problema, možda kod vračare (to je ovde prihvatljivo – vidiš paradoksa), ili u nadnaravno, ezoterično, pa čak i u religiozno, (crkve su pune bakica, mladih je vrlo malo)… Ljudi traže mir svojoj duši, a retko se ko upušta u uzrok svog nemira, ali šta ćemo.
      Lep tekst je opet Sofija izbacila na http://wp.me/pBjPq-52 koji mi se jako dopao…
      Ne želim da te ubeđujem, ti imaš svoje stavove i svoja iskustva, pa mi je jako lepo da ih razmenjujemo, bez zadnje namere, zar ne 🙂
      Veliki pozdrav!

  10. Plava Baklava
    12. maja 2010. u 18:27

    Vidi, meni je psiholog bio jedino logicno resenje, iz vise razloga. Da me zaista neko CUJE, bez da sebe projektuje u moju pricu. Da bude nepristrasan i realan. Da me ne tapse po ramenu i tesi recima „stoka jedna, ma pokazi ti njemu….ja bih njemu…isl“ , vec da mi razumno kaze sta radim dobro a sta pogresno. Jesmo mi svi jedinstveni i originali, ali sve nase prica, nama tako posebnu, su vec toliko puta vidjene a vecina recenica ko zna koliko puta izrecena od kako je ovog sveta.

    U Srbiji sam iskusila sve varijante koje pominjes. Iskreno receno, boli mene cose sta ce ko da misli o tome sto ja idem kod psiholog. Svejedno mi ovde, svejedno bi mi bilo i tamo. Ogovarace me zbog toga? Pa, dobro, neka ih, neka pricaju. Oni ce da pricaju, da se kod kuce biju, piju, gutaju Bensedine i misle da su ok a da asam aj cudna. Ma vazi, nema problema 🙂

    Sto se ostalog tice, spajaju nespojive stvari. Ezotericno i vera nikako ne idu zajedno. A mnogi se kunu da su vernici. I tako ….. zeznuta tema 🙂 O, daaaa, i zeznuta ja: o svemu imam svoje misljenje. Naopaka 🙂 🙂 🙂

    U uzroke se inace ljudi slabo upustaju. Lakse je zabasurivati nego se suociti. Ima jedna fora, kad te boli zub (ili bilo sta drugo): zaroni u svoj bol, potpuno, dok od bola ne obnevidis. Cini ti se ne da se podneti, ali onda dotaknes maximum, udjes sasvim u njega, razotkrijes ga i dolazi olaksanje – bol jenjava. Ne verujes? Probaj. Meni je funkcionisalo i savrseno je primenljivo i na bol duse, ali treba hrabrosti za suocavanje a nju nema svako.

    Sto se tice ubedjivanja – previse imamo godina za taj sport, zar ne? 🙂 Obicna razmena misljenja, iskustava. A tu zadnja namera ne moze da postoji. Ili se varam? 🙂

    • Alex
      12. maja 2010. u 22:27

      Oh, Baklavice, nemoj podcenjivati uticaj okoline. Teško je odupreti se uticaju svog okruženja i tradicije. Srbija je jedna istraumatizivana zemlja i ne treba zameriti što stanovništvo živi u nekoj iracionalnosti. 😕
      Ja, lično, nisam nikada posetio psihologa, ne zato što to možda nije trebalo, već baš iz razloga što to ovde nije „normalno“. Opet, iz nekih mojih razloga volim da čitam velike psihologe i psihoanalitičare i kroz taj „ventil“ pronađem ono što je, možda, negde drugde uobičajeno.
      Što se tiče odlaska u crkvu, kažem da se tu sreću uglavnom bakice, koje na taj način nalaze sredinu gde se okupljaju oko iste ideje, kao muškarci u kladionicama, ili fudbalskim utakmicama, a bakice, su suviše stare za neke druge aktivnosti, i ne znaju za njih, a crkva je mirno mesto gde ih niko ne maltretira… To nema veze sa verom. Sve te bakice psuju, kunu, polivaju decu vodom kad galame, itd…
      Što se mene tiče, za razmenu mišljenja sam uvek – tu se ne varaš. 🙂

  11. Plava Baklava
    13. maja 2010. u 08:52

    Alex, ja uticaj okoline ni malo ne potcenjujem. Samo, oduvek sam bila u fazonu: ma nek´ misle sta im volja, a definitivna prednost ovih godina i zivotnog iskustva je sto mogu da budem svoja i da me stvarno boli cose. Ok, cinjenica je da u Beogradu covek moze lakse biti „nevidljiv“ nego u malom mestu, ali resenje neko uvek postoji. A ne vidim nesto d aje veca sramota otici kod psihologa nego se opijati i valjati u blatu, ili tuci zenu i decu, ili pokusati samoubistvo ili se tuci pred kafanama itd. A psiholozi postoje i u drugom gradu, gde te niko ne zna 🙂

    Vidi, vera je za mene sasvim ok. Stvar slobodnog izbora. Ne brkam veru i folklor. I, nekako mislim: blago onome ko veru ima, ali ne onu kojom se mase da komsije vide, vec onu lepu, cistu, u srcu.

    Davne 2000-te sam bila u Fatimi, velikom portugalskom svetilistu. Plakala sam kao malo dete, dok sam gledala vernike kako na kolenima prelaze put do svetilista. I zavidela im veru, koju im niko nije uzimao, osporavao. Bilo je neopisivo. A vera je nesto sto nekako prirodno imamo svi u sebi, isto kao i ljubav, i dobrotu, samo sto su zatrpani cestom gomilom emocionalnog otpada, kojim je malo ko spreman da se probije. Steta, tolike lepote ljudskih dusa ostaju neotkrivene.

    • Alex
      13. maja 2010. u 09:12

      I ja sam video tu čistu, iskrenu veru na delu u Međugorju, gde ljudi veruju da će ozdraviti ili rešiti neke druge velike probleme ako hodaju po oštrom kamenju bosi do mesta ukazanja Gospe. A emocionalni otpad se odmah stvori od onih koji uživaju da zagađuju, i odmah se pojave oni koji objašnjavaju da je to bla, bla, bla… Verovatno je sve istina što ti ljudi govore, ali ovi vernici, koji imaju nadu da će se nešto promeniti ako oni učine žrtvu, sigurno nisu osobe kojima treba pričati takve priče.
      Ja sam odavno prestao da menjam druge, da ih ubeđujem, objašnjavam, prilagođavam. Sada sam ispraznio svoju dušu, (nažalost ne uvek, jer duša prima brzo uticaje okoline), i stavim svoje iskustvo na pladanj svima na konzumaciju, nekome se svidi, nekome ne, neko komentariše i ja slušam, neko pita i ja odgovaram, ali kad neko počne da me ubeđuje šta i kako, ja se nasmejem i zatvorim oči. Ovakav moj stav može da naljuti, ali takvi bi se ljutili i da se ja upustim u odbranu svog sećanja, i reviziju mog iskustva.
      Ali eto opet pričam o sebi u sjajnom svetlu, a svestan sam da nije tako. Kao i svi i ja kažem sebi, „kako sam mnogo grešio u životu“, i „da mi je ova pamet a ona mladost“, a šta ću, živ sam čovek, sujetan i krhak… jbg, idem nag kroz koprive života; peče i ne znam šta je bolje, protrčati da me što manje peče ili ići oprezno i polako.
      Lepo je čitati tvoje komantare Baklavice 😉 🙂

  12. Plava Baklava
    13. maja 2010. u 14:16

    Nekako mislim da nemamo prava da menjamo druge. Mogus e menjati oni, ako zele. Kao sto se i mi menjamo, ako smatramo da treba i zelimo to. Naravno, smatram da je stvar, izmedju ostalog i socijalne inteligencije, raditi na sebi, osluskivati svoju okolinu, menjati se i u odredjenoj razumnoj meri prilagodjavati. Ne volim kad ljudi kazu: „takav sam i sta me briga“. Iza tih reci vidim veliki egoizam, a u takvoj prici ne zelim da vidim sebe, ni da trosim svoje vreme i energiju na takve osobe.

    Po pitanju vere: odakle bilo kome pravo da kaze da sve to ne postoji, da od vere nema nista, da su to gluposti. Pa najveci umovi ne mogu da potvrde da je vera neosnovana. I ko kaze da ne pomaze? Tvrdice onaj ko nije probao. A kojim pravom ako nije probao?

    Kaze meni moj sin cesto, kad ima pred sobom nepoznato jelo:
    – Mama, ja to ne volim.
    – A kako znas da ne volis kad nisi nikad jeo?
    – Pa znam.
    – Ne, ne znas. Ti se bojis da probas. A ja od tebe trazim da lepo probas i onda zakljucis da li ti se svidja ili ne.

    Tako je sa svime u zivotu. Ne mozemo nesto poganiti samo zato sto nam je nepoznato i nije u skladu s nasim ubedjenjima.

    A nekad je vera (ne mislim sad samo na poboznost) najjace oruzje i najbolji lek 🙂

    I tako …. hvala…. prijatno je caskati s tobom .-)

    • Alex
      14. maja 2010. u 22:44

      Sorry na zakasnelom odgovoru, bio sam odsutan.
      Sviđa mi se to što si zapazila da se svi mi menjamo. Glupi su oni koji su postojani u svojim stavovima ceo svoj život. Ti ljudi su osiromašeni za neka iskustva. Naravno, kako se fizički menjamo, tako se menjamo i mentalno. I ja sam kao i tvoj sin 🙂 . Kao mlad nisam voleo rusku salatu, čvarke, ili pihtije. A danas 🙄 .
      Hvala na lepim rečima 😉

  1. 11. decembra 2011. u 07:26

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: