Dođoši


Imam ja jednog brata od ujaka. Stariji je od mene nekih 10-tak godina i bio mi je idol u dobu kada sam se momčio i tražio sebi uzore van moje uže porodice. Taj moj brat živi u jednom malom mestu na obroncima Fruške Gore. Uvek volim da odem kod njega u goste, da povedem svoje prijatelje, da provedem prijatno vreme sa njim i njegovom porodicom.

Taj moj brat je sjajan čovek. Nasmejan, veseo, voli da popije i da popriča. Ume da se šali na svoj račun i omiljen je u društvu. Voli da ide u lov, gaji domaće životinje i uzgaja pse. Mom bratu ništa nije teško, napravi kotlić, natoči domaće vino i šali se celu noć, iako ujutru mora da ide na posao. Voli da ošacuje dobru žensku, jedru i rumenu, iskrenu i nasmajanu, i krišom, da ga snaja ne čuje priča o svojim ljubavnim doživljajima iz prošlosti. Da baš je sjajan taj moj brat.

Ali taj moj brat kad dođe kod mene u goste u Beograd, kad se uspne na 6-ti sprat solitera i pokuša da dođe do daha zbog vreline asfalta, on postaje sasvim drugi čovek. Ne ume da se snađe. Idući ulicom stalno se sudara sa drugima; „jebiga sve me ramena bole dok dođem od stanice do tebe koliko se laktam sa drugima…“, ima običaj da kaže. Ljuti se kad mu u liftu niko ne otpozdravi i ne razume zašto niko nikog ne poznaje i ne posećuju se. Ne shvata zašto toliko pasa luta ulicama, ne razume zašto muzika iz nekih stanova mora biti toliko glasna, nervira se jer uveče ne može da posmatra zvezde kad padne mrak. Baš je potpuno nesnalažaljiv taj moj brat, iako super čovek i fantastičan prijatelj, on se potpuno promeni kad dođe kod mene.

Nešto razmišljam, ovaj moj Beograd je prepun takvih nekih sjajnih ljudi koji su silom oterani iz svojih dojučerašnjih staništa i dovedeni ovde da žive. Svi oni su frustrirani, besni, neprilagođeni, ljuti… Nisu oni krivi, naravno, onu su velike žrtve sulude nacionalne politike koja se vodi na brdovitom Balkanu u zadnjih 150 godina. Ovi divni ljudi su postali smrknuta lica jednog velegrada.

Posle proterivanja Turaka naša država je morala da osnaži, utvrdi i proširi svoju teritoriju i po mogućnosti izađe na neko od toplih mora. Posle mnogo problema, država se stabilizovala u nekim granicama, ali uskoro izbija I, pa potom i II svetski rat. Posle I svetskog rata iz Vojvodine, koja se pripojila Srbiji, su proterani Mađari u Mađarsku. Oni su bili deo Austro-Ugraskog carstva i bilo je logično oterati tu naciju u novoformiranu Mađarsku državu. To je rađeno i u Rumuniji, ali u manjem obimu. Ovo je lepo opisao Lajoš Zilahi u nekoliko svojih romana. Iza Mađara je ostao prazan prostor gde su naseljeni Srbi uglavnom iz Like i Krajine. Ovi ljudi se naravno uopšte nisu prilagodili, a izazvali su veliki zazor domaćeg stanovništva.

Posle II svetskog rata oterani su iz iste te Vojvodine Folks Dojčeri i u njihove kuće naseljeni opet Srbi iz Hercegovine, ali i Crnogorci, Bunjevci, Makedonci, i drugi narodi za koje je KPJ mislila da bi mogli da nadomeste Nemce. Poučeni iskustvom iz I svetskog rata, starosedeoci su slaninom mazali šine vlakovima bez voznog reda kako bi voz skliznuo u susedno selo a ne u njihovo.

Raspadom SFRJ Šešelj je počeo progon Hrvata iz Vojvodine, ali je sve to prošlo mlako i neorganizovano, tako da Miloševićevo humano preseljenje nije išlo tokom kojim je on želeo. Srbi u Hrvatskoj su bili viđeni za naseljavanje u Srbiji, i to je bila najveća „prodaja“ sopstvenog naroda u skorašnjoj istoriji. Srbi su posle Oluje zaista nahrupnuli u Srbiju, ali umesto da odu na Kosovo i Južnu Srbiju, kako je Milošević navijao, oni su se smestili oko Beograda i Novog Sada. I još gore, mladi su ostavljali svoje stare roditelje na teret Srbije a sami nastavljali dalje u Zapadnu Evropu na rad. Odjedanput mnoštvo staraca, socijalnih slučajeva i neprilagođenih ljudi ostaje oko prestonice, dok mladi koji treba da nastave rat i da rade za ekonomiju Srbije, jednostavno beže dalje.

Dalje znamo šta se desilo. Hiljade raseljenih koji su poverovali da ih ovde čeka obećana zemlja, sada razočarani, neprilagođeni, smrknuti žive ni u Srbiji, ni u Hrvatskoj ni u inostranstvu. Starosedeoci svuda vide problem za koji krive ove „dođoše“. Te su svi crnogorci na rukovodečim mestima; te su svi bosanci dobili posao dok za našu decu nema posla; te su svi ličani otvorili firme i dobili stanove kao zaslugu što su razbijali proteste opozicije. Sve ovo naravno nije tačno, ali non stop lebdi u vazduhu.

I ono što je bilo normalno ponašanje za neko selo u Lici, nije normalno ponašanje za Beograd ili Novi Sad. Zato su zapušeni kanali za odvodnjavanje, smetlište je u parkovima a domaće životinje počinju da se čuvaju po terasama.

Ali šta je tu je, to su naše komšije, pa hajde da živimo u nekom miru i toleranciji. Do sledećeg rata i sledećeg humanog preseljenja.

Advertisements
  1. 30. aprila 2010. u 14:20

    Pljuni bre tri puta, kakav crni jos jedan rat, dosta je valjda 🙄

    • Alex
      30. aprila 2010. u 14:45

      Ha, Zelena. Balkan je ovo. Neće moje pljuckanje ništa promeniti (osim ako ne pljunem uz vetar) 😕
      Uvek se setim reči jednog novinara iz Sarajeva koji kaže da nije tačno da je za rat potrebno dvoje i da nikako nije mogao verovati da će neko granatirati mesecima jedan grad u srcu Evrope. Mislio je biće nekih sukoba po okolnim brdima dok se ne smiri. Kaže novinar, „kako sam samo bio u zabludi“. 🙄

  2. 30. aprila 2010. u 15:07

    Istinu zboriš! Skoro da se i ja ponašam kao tvoj brat, kada dodjem u Beograd! Velika je razlika i mislim da ne bih mogla da živim u njemu, mada, ako bih baššš morala, navikla bih se. Isto kao i na selo!

    Tolerancija nam je sigurno preko potrebna, ali, prilično smo potrošeni u svakom pogledu! 😕

    • Alex
      30. aprila 2010. u 16:37

      Pa vidiš Dudo, inspiraciju za moj tekst mi je dao jedan jako dobar članak iz Press-a, (što je vrlo retko jer Press ima užasno loše članke) o seobama tokom prošlog veka. Ja sam se onda setio mog brata kako muku muči kad mora da dođe u Beograd. 🙂
      Ma Dudo živeli bi mi i u kaniti za đubre kad bi nas naterali. Možeš zamisliti izbeglice koji žive u nekim kontejnerima već više od 10 godina. Oni nas ne podnose iz nekih razloga, a i mi njih gledamo podozrivo iz nekih razloga.
      Kako kaže Balašević, a sve zbog toga „jer su se carevi igrali rata.“ 😕

  3. 30. aprila 2010. u 23:43

    Ma, znam, prijatelju moj, na sve se čovek navikne, iz nužde. Kamo lepe sreće da su svi ostali na svojim ognjištima, ali ratne igre su strašne „zarazne“, pa kada počnu, nikada kraja i padaju glave.

    Strašno je to. Ne mogu da kažem da ih gledam podozrivo, već mi je strašno žao. Gledam kako su se neki snašli, ne mogu da verujem kako. Nisam ni ljubomorna ni zavidna, ali, tako velike razlike, neverovatno. Ima jako strašnih sudbina a imam i u familiji „dodjoše“ (malo mi je strašan taj naziv) a i prijateljicu Mostarku, sećaš se i još jednu iz Hrvatske. 🙂

  4. Alex
    1. maja 2010. u 08:14

    Ja mislim, (to je moje mišljenje), da oni što su se snašli su one „izbeglice“ koje su znale šta će se desiti i na vreme su prodali svoje nekretnine i ovde u sprezi s vlasti su otvorili ogromne kompanije. Govorim o Miloševićevom ratu. U Srbiji su imali sve moguće povlastice kao „izbeglice“. Takva firma je recimo Lika Promet kod mene u Borči. Ona je radila nekih 15 godina, ima svoju benzinsku pumpu, prodavnice itd. Ali kad je Dinkić rekao da i „izbeglice“ moraju da plaćaju porez, Lika promet se zatvorila. Naravno gazda je otpustio radnike odavde, a on lepo pare na Kipar a stan u Londonu.
    Znam za tvoje prijateljice, naravno jer si ti pisala o njima. I verujem da su to strašne sudbine. Kod mene je cela ulica od bosanaca koji su pobegli iz Glamoča. Svi su rođaci i pomažu se. Ali šta ćeš svako ima svoju sudbinu. Oni mi svojom različitošću uveseljavaju ovaj naš život. 🙂

  5. 1. maja 2010. u 23:18

    Čudan smi mi narod i čudno je stanje stvari kod nas…

    • Alex
      2. maja 2010. u 21:56

      Ma Exxx, nismo mi ništa specijalni. Samo u evolucijskom razvoju malo kasnimo kao društvo. Jednostvano nemamo strategiju, nemamo znanje i iskustvo jedne zrele nacije. Ima i nezrelijih ali mi živimo ovde pa nas sve to pogađa 😕

  6. 3. maja 2010. u 19:12

    Prvo da pohvalim pesmu!
    Mogu da zamislim tog tvog brata!
    Samo snalažljivi ljudi mogu tako lako da se prilagode, a mnogo ih je koji nisu takvi.
    Ja nikad nisam delila na ljude „naše“ i „njihove“ i nemam predrasuda, ali nekad me iznervira kad neko nije svestan svoje nekulture i bahatosti, već naprotiv, ponosan je da svoje „selo“ donese u grad…

    • Alex
      3. maja 2010. u 21:08

      Joj, ja sam 45 godina u Beogradu a još se nisam prilagodio 🙄
      Urbana kultura se uči i poštuje. Ne znam koliko ljudi uspeva da se prilagodi velikom gradu. Tako mnogi prilagođavaju veliki grad sebi 😕

  1. No trackbacks yet.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: