Početak > Ekonomija, Poslovna nekultura > Zemlja unezverenih pogleda

Zemlja unezverenih pogleda


Pre 3 godine sam u potrazi za poslom bio na razgovoru u našoj fabrici kartonske ambalaže na Adi Huji u Beogradu. Posao je bio krajnje prost i mizerno plaćen, ali novac mi je bio potreban pa nisam birao. Primetio sam da je fabrika sređena, nabavljene nove mašine, radnici uredni i zaposleni. Fabriku je u procesu privatizacije otkupio neki naš „biznismen“, koji je razradio posao i u Rusiji. Iznenadio me je novopostavljeni direktor, fino odeven i energičan, ali očiju koje su odavale strah i užasnutost. Koliko god da se pretvarao da uspešno vodi posao, pogled ga je odavao da ustvari zavisi od hira vlasnika, od mogućnost brzog otkaza i možda i nečega gore. Nikada do tada nisam video toliku beznadežnost i strah u očima jednog rukovodioca.

Sve češće sam se sretao sa takvim „menadžerima“ u Srbiji. Što je firma bila izvikanija, to je veći bio očaj i užas u očima ljudi koje je „gazda“ postavio na rukovodeća mesta. I centala firme u kojoj sam bio zaposlen i u kojoj sam zatražio pomoć od samovolje arogantnog zastavnika i šogora, bila je puna tužnih unezverenih pogleda njihovih „menadžera“.

U firmi za promet nekretnina, je radio moj kolega iz avijacije, koji je prosto puzao po podu u svojoj poniznosti, jer strah od otkaza je bio ogroman. Tada sam shvatio da je Srbija postala zemlja unezverenih pogleda, gde strah vlada i među rukovodiocima i među radnicima. Strah pred malom grupom političkih kriminalnih bića, koja imaju moć da vas otpuste i uskrate mizernu crkavicu, prepuštajući vas da lipšete od gladi i tone neplaćenih računa.

Otkud ljudima novac da otkupe velike socijalističke društvene firme? Formula je jednostavna.

U jeku tranzicije, određeni ljudi, obično iz domena javne bezbednosti i kriminalnih grupa koje su obavljale prljave poslove za istu, osnivaju firme, i preko svojih prijatelja, koji su zauzeli mesta u politici i vlasti, uzimaju kredit od neke svetske banke za koji garantuje država Srbija. Tim novcem se otkupljuju socijalistička preduzeća, jer zakon je napravljen da može da ih kupi ko god ima novca. Preduzeća se zatim uništavaju, a zemljište se prodaje stranim investitorima za velike novce. Zatim firma proglašava bankrot ili stečaj, sudovi naravno ne funkcionišu, i sve se medijski zataška. Zato je Srbija sada vrlo zadužena zemlja, a ni jedan evro nije uložen u razvoj zemlje. Tu zaduženost će da vraćaju naša deca i unuci. Novac je podeljen između tajkuna zbog kojih se tresu naši radnici i rukovodioci, političara, sudstva i novinara. Svi zadovoljni. Ako kojim slučajem neko iz ovog lanca popusti, tada se on proglašava kriminalcem, novac je navodno od šverca ili droge i tada se šalje policija na njega. Narod ništa ne zna jer nema ni vremena, treba preživeti sa mizernim primenjima i ogromnim dažbinama za administraciju.

Sve bi funkcionisalo dobro da nije došla Seka, ili ekonomska kriza. Treba izgurati mandat do kraja, mnogi političari se nisu dovoljno omastili i ko se jednom uhvati u kolo, teško iz njega izlazi. Sada nam svetske banke ne daju više kredite, narod više jednostavno nema ušteđevine, MMF pre vremena traži svoje, EU izgleda dalje nego ikada. Zato se sada traže krediti od Kineza, Rusa, Turske… dajte srpskoj politici da preživi. Ali nema.

Nije prvi put da Srbiju uništavaju oni koji se najviše kunu u patriotizam i naciju. To je ovde već pravilo. Četiri miliona u dijaspori su to odavno shvatili i više ni ne obraćaju pažnju na ovu crnu rupu Evrope.

Advertisements
  1. 9. aprila 2010. u 14:33

    Meni se ide, dizvines u wc posle `vakih prica, i zao mi sto nema vise onih lepih belih, sto nadjoh kod dede, avalinih toalet papira u listicima, potrosili menandzeri :mrgreen:

    • Alex
      9. aprila 2010. u 16:53

      Eto, opet neka korist od mojih priča, makar kao laksativ ili purgativ. 😆
      A koliko sranja ima kod nas zbog politike, najbolje da pređemo na pranje vodom, em ćemo uštedeti, em ćemo doprineti higijeni. 😕

  2. 10. aprila 2010. u 21:03

    Als, svi su „oni“ kriminalci, ali sto je moj deda govorio „sto da se zbog toga jedim, kad ne mogu nista promeniti“.

    • Alex
      11. aprila 2010. u 13:34

      Tvoj deda nije imao blog 😉 Verujem, s obzirom na njegovu visprenost, da bi sada čitali vredne i umne tekstove. 🙂

  3. 11. aprila 2010. u 13:07

    Opasno se nerviram zbog svega toga, a kada se iznerviram onda svašta kažem i napišem i psujem, pa mi trenutno bude malo lakše, ali u suštini Breskvicin deda je bio u pravu. 🙂

    • Alex
      11. aprila 2010. u 13:26

      Čarlijo, pre odgovora bih da ti se zahvalim što si podelila svoje fantastične fotografije sa nama na svom drugom blogu http://fotocharolija.wordpress.com/ 🙂
      Ukratko, nerviranje – ne, psovanje – da, pričanje o problemu – da, promena – da.
      Najteže je nešto promeniti, to znam, ali pitaće me deca, a šta si ti uradio da tako ne bude? Pa barem sam ukazivao! 😕

  4. 11. aprila 2010. u 15:59

    Svi su unezvereni, to je tačno. Počev od radnika, pa do rukovodioca. Jer, i nad popom ima pop. Jebeš ga, zaboravili smo šta znači živeti lagodno, a čini mi se da naša deca tu reč neće nikada iskusiti. Daj bože da se varam.

    Moja kuma radi u Las Vegasu u jednom restoranu u Beladju. Isti vlasnik, samo je menjala hotele. I neće da je premeste na mesto menadzera, jer je manja plata, veća odgovornost, nema bakšiža, a ako nešto zaškripi, prvi najebe on, tj. ona. Naravno, navukla se tacni, punih pića, klope, ne sme da se stoji ni jedne sekunde, moraju stalno da se štaju izmedju stolova, čak i ako je sala totalno prazna. Da se prave da rade. Sva je već utrnuta, venčuge joj iskočile, rame joj otpada od bolova, ali neće za menadzera. 🙂

    • Alex
      11. aprila 2010. u 16:26

      Jeste Dudo. Ja pišem svoje postove jer sam se sa nekim situacijima sreo u životu. To su možda sitnice, koje mnogi ne primećuju, ali koje mnogo govore o trenutnoj situaciji. Radio sam od socijalističkog giganta, do novokomponovanih formi od nekoliko radnika. Radio sam od Srbije do Holandije. Takođe i kao fizikalac i kao šef proizvodnje. Ima mnogo toga u meni što se nakupilo. Ali nikada mi nije bio shvatljiv taj strah od otkaza. Ljudi se valjda plaše nepoznatog, pa rade i kao crvi za vrlo mizernu platu. Kad čovek jednom napusti neku kompaniju i vidi da je preživeo, tada se mnogo drugačije odnosi i prema gazdi, i prema poslu a i prema sebi. U tom svetlu ja vidim i priču tvoje kume. 😕 😉

      • Alex
        11. aprila 2010. u 16:28

        I opet… iz priče o tvojoj kumi vidimo da se tamo negde ipak ceni rad, a ne samo rukovođenje. Inače ne bi imala veću platu kao konobar, zar ne?

  5. 11. aprila 2010. u 19:05

    Kad ja napišem priču takvog tipa meni je super, ali kad pročitam da je neko drugi to napisao ja se odmah ubacim u frku

    • Alex
      11. aprila 2010. u 23:21

      Možda nisam u pravu što pišem takve stvari. Možda izgledam kao defetista, pesimista ili nihilista. Ali, ako i jedan mladi čovek to pročita i odluči da nešto promeni za dobrobit svoje dece, tada je moj tekst ispunio svrhu.
      Šta da radimo, Exxx, život je težak (Buda) i ako to shvatimo lakše ćemo se odlučiti da se borimo za bolje. 😉

  6. 14. aprila 2010. u 20:42

    Down to the bone!!!

    • Alex
      14. aprila 2010. u 22:04

      😉

  1. No trackbacks yet.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: