Početak > Fotografije, Sećanja > Šeherezada

Šeherezada


Davno beše moje najlepše životno doba, doba kad sam išao u osnovnu školu. Znate ono „od kolevke pa do groba najlepše je školsko doba“. Kopam nešto po starim albumima i vidim slike mojih školskih drugova od pre 40 godina. Prisećam se starih događaja i starih ljubavi. Pa evo, da podelim to sa vama, dragi moji blog-prijatelji.

Osnovna škola Sonja Marinković u Zemunu 1968 godine. Ja sam 4-ti s leve strane od momaka koji kleče

U osnovnu školu sam krenuo davne 1968 godine u Resavici, opština Despotovac. Kao mali sam već znao da čitam i pišem, što je bilo retko za to doba u tom ruralnom kraju. Prvog dana u školi učiteljica je dala da nacrtamo kako mi vidimo našu školu. Ja sam nacrtao i napisao više vrata „škola“. Odmah su pozvali moju majku, koja se isprepadala, šta sam sad uradio i to prvog dana u školi. Objasnili su joj da pošto ja već znam da čitam i pišem, nema potreba da učim azbuku, kosu i pravu liniju, i da me odmah prebace u drugi razred. Moja majka je to odbila. Posle samo mesec i po dana smo se preselili u Zemun, i kad je moja majka rekla učitelju da ja znam da čitam i pišem, on se samo nasmešio i pozvao decu da dignu ruke ko to već ume. Skoro sva deca su podigla ruke. To je bila razlika u školovanju između malog mesta i velikog grada.

Razrad III-1, OŠ Sonja Marinković u Zemunu, razredni starešina Stjepanović Stanoje. Ja sam srednji red, drugi dečko s desne strane.

Te 1968 sam se gadno razboleo. Krajnici su počeli da mi trule, non stop sam imao temperaturu, krvarenje iz nosa, i dobio sam šum na srcu. Zaglavio sam u bolnici gde su mi operisali krajnike, ali sam dobio boginje što je potkopalo moj imuni sistem. Bio sam na samrti, a doktorka koja me je lečila je rekla „ako sad preživi, živeće 100 godina“. Pitate se da li sam preživeo? Pa jesam! Sećam se da su me negovale časne sestre Zemuskog samostana, sećam se slika diznijevih junaka na zidovima i malog gumenog Švrće kojeg sam čuvao uz sebe. Kad sam ozdravio, švrća je ostao u bolnici, navodno da se ne bi inficirala deca van kruga. Sada kao roditelj, mogu misliti kroz kakve su brige prolazili moj otac i majka.

Poslednja godina sa učiteljem, 1971. Posle su stigli nastavnici. Ja - drugi red odozdo, drugi dečak s leve strane.

Osnovna škola Sonja Marinković se nalazi u Zemunu u Alaskoj ulici. Iako sam morao svako jutro da pešaćim oko dva kilometra do te škole, nije mi bilo teško, i mnogo lepih uspomena me veže za to doba. Naravno i prve ljubavi, kad nismo ni znali šta je ljubav i zašto postoji. Te naše ljubavi nisu znale da ih mi simpatišemo, ali mi smo pisali pesme o njima, maštali da se družimo i razgovaramo, i ponekad uzdišemo za njima što nas ne pogledaju u hodniku škole. Često smo znali da se međusobno „tučemo“ za neki devojčicu, ali dopuštali smo onom drugom da pobedi kad smo se „tukli“ za njegovu simpatiju.

Razredna Jelka Nešković nam je predavala likovno. Sjajna žena i veliki pedagog. U kuli Sibinjanin Janka u Zemunu je imala svoj atelje. Ja sam prvi dečko u drugom redu odozdo s leve strane.

Moja prva simpatija je bila Cvetković Ljiljana (na gornjoj slici to je devojčica u donjem redu s naočarima). Zatim sam se zaljubio u Grčić Nadu (ona je ona devojčica u vrhu desne strane zaklonjena „glavatim“ dečkom ispred nje). Obe su bile odlične učenice, vukovci. Sećam se da je Nada pala u nesvest na času kad joj je matematičarka zapretila da će joj dati negativnu ocenu jer nije nešto dobro uradila. Takva su vremena bila. Poštovali smo nastavnike, komšije, milicajce, pekare, prodavce i druga Tita najviše. Nosili smo pionirske marame, školsku uniformu i dočekivali štafetu i gledali slet 25-tog maja. Nismo razmišljali ko je koje nacionalnosti i odakle je i nismo znali za pojedine pritajene akademike, pisce i druge ludake koji su gajili Rat kao što danas ološ gaji Marihuanu, u potaji i radi uništavanja drugih ljudi.

Godine 1974 sam se rastao sa mojim školskim drugovima, kao i sa Zemunom. Nisam više čuo ništa o njima. Posle mature u Domu Vazduhoplovstva, stupio sam u svet odraslih, seksualnih odnosa, briga, problema i ostalog sranja koji prati odgovornu osobu. Ja sam na onom istom mestu, prvi dečak s desne strane odozdo.

Zašto sam ovaj tekst o mom razredu iz osnovne škole nazvao Šeherezada? Pa po najlepšoj devojčici iz našeg razreda, Rašiti Šeherezadi. Predivno ime i predivna devojčica, turskog porekla; neću vam reči koja je na slikama, pogledajte – ona najlepša, to je ona. Nažalost, surovo kao što samo život može biti, i ona i njena sestra Šeherebana su poginule u saobraćajnoj nesreći u kolima njegog oca. Saznao sam dugo posle naše mature. Imala je samo 17 godina.

Voleo bih ako neko prepozna ove fotografije, ako prepozna sebe u razredu I-1 do VIII-1, ili čak možda i neko od dece mojih školskih drugova, neka mi se javi. Napisaći neka imena kojih se sećam iz tog doba radi pomoći. Mnogo sam i zaboravio. Omatorilo se, jbg.

Matleković Dragan, Nešić Vladimir, Kecojević Grujica, Jerkin Goran, Sazdić Goran, Jokić, Nikola, Karus Josip, Knežević Marko, Perović Bora, Marčić Goran, Ilija, +Bućan Goran, Miodrag, Marinković Maran…

Slović Svetlana, Podunavac Gordana, Dević Gordana, Raguž Jelica, Ignjatović, Grčić Nada, Monika, Cvetković Ljiljana, +Rašiti Šeherezada, Božica, Aida…

Advertisements
  1. 6. aprila 2010. u 12:21

    Lepa secanja, a nisam provalila ko je Seherezada pravo da ti kazem 🙂

    • Alex
      6. aprila 2010. u 13:09

      Zelenče, Šeherezada je najlepša devojčica u našem razredu. To je ona o kojoj dečaci maštaju i sa kojom bi voleli da se druže. Svaki dečak ima svoju Šeherezadu. Dečaci imaju svoje društvo, ali ipak krišom bacaju poglede „u suprotni tabor“, i začikavaju ih jer drugačije ne smeju i ne umeju. 🙂
      Moja konkretna Šeherezada je drugi red odozdo, s desne strane devojčice sa naočarima. 🙂

  2. 6. aprila 2010. u 18:35

    Kada si ti krenuo u prvi razred ja sam u osmi. Vrlo slično vreme, uniforme od treviteksa, plave, ako se dobro sećam. Sve nešto gledam Šeherezadu i tražim poznate face iz mog razreda. Svi mo nekako slični. Lepa su to vremena bila. Mirna. Nisi morao da strahuješ da li će ti dete bezbedno otići i vratiti se iz škole a da pri tome ne zaskoči neki kidnaper. Bilo je i onda onih, koji su otvarali mantil sa raskopčanim pantalonama i uvek će ih biti, ali je ipak, bilo lepo vreme. I ja sam imala isto što i ti sa krajnicima i upalu zglobova i šum na srcu, ali sam imala 6 godine. Imam i ja post o svemu tome, ali sam zaboravila kako se zove.

    Uvek je postojala neka Šeherezada, u svakom razredu. Tvoja je, na žalost, prerano otišla! 🙂

    • Alex
      6. aprila 2010. u 20:33

      Lepa vremena, Dudo, zaista. Šta ćemo, svako vreme svoje breme. 😕 Poštovali smo svakog starijeg, i komšiju, i policajca, i učitelja, i lekara… Ali su svi poštovali i nas decu, sve jednako, bez razlike. 🙂

  3. 6. aprila 2010. u 21:43

    ja ne smem da pišem o svojim sipmaptijama iz škole, bilo ih je mnooogo…

    • Alex
      6. aprila 2010. u 22:44

      Exxx, samo da znaš da sam sa drugim blogerima pokrenuo akciju dobrovoljnih priloga koje bi smo uplatili WordPress-u za proširenje prostora tvog bloga za 250 terabajta. Nadam se da će to biti dovoljno da napišeš o svim svojim simpatijama iz škole. 🙂 Eto…

  4. electrasdreams
    6. aprila 2010. u 21:50

    Stvarno je to najlepse doba.

    • Alex
      6. aprila 2010. u 22:46

      Elektra, šta da ti pričam kad sve znaš… 🙂

  5. 8. aprila 2010. u 22:17

    Ti si baš voleo devojčice sa naočarima 🙂
    Mislila sam da je to ona iza nje u prugastoj majici, bila sam blizu !!!
    Exxx baš nedavno pomenu godišnjicu mature, svi baš volimo da se sećamo školskih drugova, ali smo pomalo tužni kad vidimo stare drugove koji više nisu mladi i lepi 🙂

  6. Alex
    9. aprila 2010. u 09:13

    Eh Breskvice, nije Šeherezada devojčica sa naočarima 😆 , ona je na donjoj slici s naše desne strane te devojčice sa naočarima. Ali nije mi ni bila namera da ukažem na tu konkretnu Šeherezadu, koja nije više među nama, nažalost. Poenta je sećanje na dečije doba kad seks nije upravljao našim životima.
    A Exxx i njegove godišnjice kao da su preslikane iz serije „Zona Sumraka“ 😕

  7. 10. aprila 2010. u 21:05

    Aha, da sad vidim 🙂
    Bila je zaista lepa 😦
    Tu si u pravu, nekad je sve bilo drugacije, ali danasnji klinci to nikad nece shvatiti.

    • Alex
      11. aprila 2010. u 13:32

      😆 Breskivce, kao što ni mi nismo shvatali naše matorce, tako ni naši unučići neće shvatati našu decu. Sve se ponavlja 🙂

  8. 11. aprila 2010. u 01:45

    Lijepo je barem da imamo cega da se sjecamo !

    • Alex
      11. aprila 2010. u 13:29

      Lepo je kad imamo čega da se sećamo, jer to znači da smo dovoljno živeli da sakupimo sećanja, i to znači hvala Bogu na dugom životu i zdravoj pameti da naša sećanja evociramo.
      Čekam nove fotografije probuđene prirode u Norveškoj. 🙂

  9. kaca
    17. jula 2010. u 13:39

    trazila sam seherezadinu biografiju ne ovoooooooooooooooo!

    • Alex
      26. avgusta 2010. u 20:22

      Šta ću ti ja, srećo! Obično dobijamo ono što ne tražimo 🙂 .

    • 11. marta 2013. u 07:54

      DA TE utešim, mnoge žene koje traže nešto o kosi boje konjaka, budu greškom dovedene na moj tekst s takvim naslovom. Mora da me psuju.

  10. 11. marta 2013. u 07:53

    Prepoznala sam Šeherezadu iz cuga – stvarno je najlepša. Šteta, što nije doživela da joj vreme naruši lepotu.

    • 11. marta 2013. u 13:34

      Što volim kad me vrate u neke blogove koje sam napisao „ko zna kada“, tada i ja ponovo pročitam šta sam pisao tada i razmišljao. 😀
      Jeste, Šeherezada je bila lepa na svoj orijentalni način, ali eto život sve nakako pretumba…

  11. 31. jula 2013. u 00:28

    maran radovan

  12. 7. oktobra 2013. u 15:16

    Kecojevic Grujica – isla sam od I do VIII sa njegovim bratom Vujicom 🙂 Znam da im je tata umro valjda 2007. Vujica radi kao vozac u Gsp-u a mislim da mi je negde u mozgu ostalo da i Grujica radi u GSP-u.

    Slucajno naleteh na ovaj blog trazeci neke podatke o uciteljima iz Sonje.

    Moja uciteljica je bila Jelica Jeremic, a razredni staresina Arsenije Boskovic – OTO. Ziv je samo ostario i osedeo. I jos uvek posle skoro 30 godina sve nas zna po imenu i prezimenu.

  13. Anonimni
    17. januara 2014. u 01:06

    Grijica je privatni taksista, ima dvoje dece, čerka mu se udala i postao je višestruki deda.

    • 19. januara 2014. u 09:29

      Anonimni, pozdravi Grujicu kad ga vidiš. Kaži Šule iz Sonje Marinković. Ja sam jednostruki deda, ali višestruki otac 🙂

  14. 20. januara 2014. u 03:39

    Zdravo Suco 🙂 Pozdrav od Gorana Jerkina 🙂 Druga iz klupe. Pravo da ti kazem tvoj blog mi je pronasla drugarica sa plesa 🙂 Pretrazila i nasla ove slike naseg razreda. Bas si me obradova i moram da priznam iznenadio sa ovim tvojim ljubavima 🙂 Priznajem da ih nisam naslutio 🙂
    Sad da ti pricam sta je sa mnom, necu da te gnajvim. Tu sam u Beogradu. Elektroinzenjer i radi u Vojnotehnickom institutu. Znam ponesto o nasim drugarima. Ali nisam shvatio sta je sa tobom? Gde si ti?
    Evo toliko za ovaj put. Pozdrav 🙂

    • 20. januara 2014. u 20:37

      Zdravo Gorane, baš se radujem što smo se opet sreli, virtuelno doduše, posle toliko godina. Piši mi na moj mail hisa@eunet.rs da se popričamo i čujemo. Ja sam trenutno u Borči, otac 6 dece i jedne unuke, udovac i privatnik. Toliko za sada, javi se 🙂

  15. 28. avgusta 2014. u 23:43

    drago mi je da sam nasao druga iz osnovne skole ja sam maran radovan na cetvrtoj slici pored zida a do mene je matlek pozdrav od marana.

    • 3. septembra 2014. u 22:28

      Pozdrav Marane, javi se da se čujemo i vidimo i setimo starih dana 🙂

  1. 6. aprila 2010. u 10:38

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: