Ma, ima tu nečega…

Da li vam ponekad kad uđete u težak period svoga života sve izgleda bezizgledno? Da li imate potrebu da porazgovarate sa nekim, da mu se požalite, pitate za savet, ali jednostavno takve osobe nema uz vas? Da li ste doživeli da kad i nakom nabližem, svojoj majci ili sestri, ispričate svoj problem, on vas poklopi i kaže da nije to ništa i da vreme leči sve?

Jeste! Mnogo puta!!?? Pa naravno, i ja sam.

A kako se snalazite u tim trenucima? Kakvo je vaše rešenje?

Kako funkcioniše?

Bio sam tek došao u Tripoli da radim. Smešten na neki plac, van grada, ostavljen sam, bez sredstava komunikacije. Sa mnom je bio samo jedan moj kolega iz Srbije, ali smo bili potpuno nekompatibilni po naravi, tako da se nešto nismo ni družili. Posle par dana mi je već bilo svega dosta i počeo sam da razmišljam o povratku nazad u Beograd. Do đavola i pare i sve, kad nemaš sa kim da popričaš. I onda sam uzeo da šetam po ogromnom placu, između vinove loze i ovaca, počeo sam da razgovaram sam sa sobom. Uskoro se to pretvorilo u neki moj razgovor sa Bogom, pa i na pravu molitvu. Ne pitajte me sada šta sam tu pričao, jer se ni ne sećam, ali već je pao mrak i ja sam se vratio u sobu nekako rasterećen. Sutra dan je došao glavni šef i poveo nas u Sabratu na ručak i razgledanje starih rimskih ruina. Uskoro sam se sprijateljio sa jednim sudancem po imenu Adam i brzo se uklopio u novu sredinu. Da li mi je ovaj moj „razgovor“ sa Bogom pomogao, ili je sve bio sklop čudnih okolnosti, ne znam?

Kasnije sam često koristio sličnu tehniku. Uvek se povučem na neko samotno mesto, svoju sobu ili u prirodu i ni sam ne znam koliko dugo „razgovaram“ sa Bogom. Poslednji put jednostavno nema novca ni za hleb. Ko me poznaje zna da moja porodica svakog dana mora da kupi najmanje 6 hlebova. A gde je druga hrana i potrebe. Moji ukućani misle da ja slušam muziku u sobi, ali ja eto „razgovaram“. Uskoro dobijam ponudu za posao u kuglani.

Nije to neka ogromna pomoć koja mi stiže. To su uglanom neki sitni znaci, koji me teraju da radim još više, ali koji ipak menjaju moj život na bolje.

Možete reči da sam neki verski fanatik. Ne, nisam. Ja čak ni ne idem u crkvu da se molim i ne znam ni jednu zvaničnu molitvu. Znam da je Isus dao ljudima univerzalnu molitvu Očenaš, ali to je više bila smernica nego obrazac.

Opet sada bi mogli neki da likuju govoreći da je ovo dokaz da Bog postoji i da treba da se okrenemo svojim hrišćanskim korenima. Ja uopšte ne verujem u to što popovi, fratri ili hodže propovedaju. Mislim da je to samo institucionalizovanje božijeg prisustva. Zašto verovati da je neka religija koja je nastala pre dva veka ili još pre, jedina prava? A šta ako postoji Bog ali nema zagrobnog života? Ili obrnuto, ako postoji zagrobni život a ne postoji Bog. I zašto bi smo se sećali na onom svetu šta smo radili na ovom? Da li se sećamo nečega pre našega rođenja? Kako bi bilo kad bi znali da je naš sadašnji život samo jedna vrsta pročišćenja za neke grehe koje smo učinili u prethodnom životu? To bi objasnilo naše neprekidno mučenje na zemlji i to što neki žive vrlo kratko a neki dugo. Ko je više grešan duže živi na zemlji da bi okajao svoje grehe.

Interesantno je sve to. Ali da ima nečega, ima…

Izuzetno lep članak na temu nadnaravnog je izdala naša blog drugarica Sofija. Evo šta između ostalog ona kaže:

„Religiozna osoba sledi učenje crkve, dok produhovljena osoba sledi učenje svoje vlastite duše.“