Početak > Religija > Ma, ima tu nečega…

Ma, ima tu nečega…


Da li vam ponekad kad uđete u težak period svoga života sve izgleda bezizgledno? Da li imate potrebu da porazgovarate sa nekim, da mu se požalite, pitate za savet, ali jednostavno takve osobe nema uz vas? Da li ste doživeli da kad i nakom nabližem, svojoj majci ili sestri, ispričate svoj problem, on vas poklopi i kaže da nije to ništa i da vreme leči sve?

Jeste! Mnogo puta!!?? Pa naravno, i ja sam.

A kako se snalazite u tim trenucima? Kakvo je vaše rešenje?

Kako funkcioniše?

Bio sam tek došao u Tripoli da radim. Smešten na neki plac, van grada, ostavljen sam, bez sredstava komunikacije. Sa mnom je bio samo jedan moj kolega iz Srbije, ali smo bili potpuno nekompatibilni po naravi, tako da se nešto nismo ni družili. Posle par dana mi je već bilo svega dosta i počeo sam da razmišljam o povratku nazad u Beograd. Do đavola i pare i sve, kad nemaš sa kim da popričaš. I onda sam uzeo da šetam po ogromnom placu, između vinove loze i ovaca, počeo sam da razgovaram sam sa sobom. Uskoro se to pretvorilo u neki moj razgovor sa Bogom, pa i na pravu molitvu. Ne pitajte me sada šta sam tu pričao, jer se ni ne sećam, ali već je pao mrak i ja sam se vratio u sobu nekako rasterećen. Sutra dan je došao glavni šef i poveo nas u Sabratu na ručak i razgledanje starih rimskih ruina. Uskoro sam se sprijateljio sa jednim sudancem po imenu Adam i brzo se uklopio u novu sredinu. Da li mi je ovaj moj „razgovor“ sa Bogom pomogao, ili je sve bio sklop čudnih okolnosti, ne znam?

Kasnije sam često koristio sličnu tehniku. Uvek se povučem na neko samotno mesto, svoju sobu ili u prirodu i ni sam ne znam koliko dugo „razgovaram“ sa Bogom. Poslednji put jednostavno nema novca ni za hleb. Ko me poznaje zna da moja porodica svakog dana mora da kupi najmanje 6 hlebova. A gde je druga hrana i potrebe. Moji ukućani misle da ja slušam muziku u sobi, ali ja eto „razgovaram“. Uskoro dobijam ponudu za posao u kuglani.

Nije to neka ogromna pomoć koja mi stiže. To su uglanom neki sitni znaci, koji me teraju da radim još više, ali koji ipak menjaju moj život na bolje.

Možete reči da sam neki verski fanatik. Ne, nisam. Ja čak ni ne idem u crkvu da se molim i ne znam ni jednu zvaničnu molitvu. Znam da je Isus dao ljudima univerzalnu molitvu Očenaš, ali to je više bila smernica nego obrazac.

Opet sada bi mogli neki da likuju govoreći da je ovo dokaz da Bog postoji i da treba da se okrenemo svojim hrišćanskim korenima. Ja uopšte ne verujem u to što popovi, fratri ili hodže propovedaju. Mislim da je to samo institucionalizovanje božijeg prisustva. Zašto verovati da je neka religija koja je nastala pre dva veka ili još pre, jedina prava? A šta ako postoji Bog ali nema zagrobnog života? Ili obrnuto, ako postoji zagrobni život a ne postoji Bog. I zašto bi smo se sećali na onom svetu šta smo radili na ovom? Da li se sećamo nečega pre našega rođenja? Kako bi bilo kad bi znali da je naš sadašnji život samo jedna vrsta pročišćenja za neke grehe koje smo učinili u prethodnom životu? To bi objasnilo naše neprekidno mučenje na zemlji i to što neki žive vrlo kratko a neki dugo. Ko je više grešan duže živi na zemlji da bi okajao svoje grehe.

Interesantno je sve to. Ali da ima nečega, ima…

Izuzetno lep članak na temu nadnaravnog je izdala naša blog drugarica Sofija. Evo šta između ostalog ona kaže:

„Religiozna osoba sledi učenje crkve, dok produhovljena osoba sledi učenje svoje vlastite duše.“

Advertisements
Kategorije:Religija Oznake:, , , ,
  1. veshtichanstvena
    3. aprila 2010. u 14:44

    Prijatelju moj,
    u letu ti ostavljam osmeh i veliki pozdrav..))))))))
    Hristos Voskrese

  2. als011
    3. aprila 2010. u 14:59

    Draga Veco, Vaistinu voskrese, sretan ti Uskrs i da nam se što pre vratiš. Puno pozdrava 🙂

  3. 3. aprila 2010. u 19:22

    Slozicu se sa Sofijom ! 🙂

    • als011
      3. aprila 2010. u 20:20

      I ja 🙂 . Ali ipak ima tu nečega! 🙂

  4. 3. aprila 2010. u 22:27

    Ih, sada bi moj komentar trajao odavde do tamo.
    Bog jeste u nama, to sa verom, a pogotovu sa popovima nema pojma. Tako ja mislim.
    Kako pomazem sebi?
    Stanem ispred ogledala i slatko se ispricamo, a bogami i posvadjamo, nas dve oci u oci. I onda sam laka kao pero i tacno znam sta treba raditi.
    Sofija jeste u pravu, apsolutno.

    • als011
      3. aprila 2010. u 23:15

      Elektra, i popovi su samo ljudi, neki prefrigani a neki poslušni. 😕
      Pitao sam se zašto se takvi „preokreti“ dešavaju posle „tretmana“ koji obavim. Jedino logično mi je da tada rasteretim um, oslobodim ga opterećujućih misli, i on tada razmišlja drugačije i optimistički. Tada i sitnice izgledaju kao neki „znak“ ili „dar“ odozgo. 🙄
      Hmmm, i tvoja metoda ne izgleda loše. 🙂

  5. 4. aprila 2010. u 02:06

    Zelim svima srecan Uskrs kao i da izrazim zahvalnost na lepim recima. U nama je skrivena ogromna, neiscrpna snaga koja nam omogucava da se suocimo s bilo kojom situacijom u zivotu. Medjutum, mi je uvek nismo svesni. Nas zadatak u ovoj egzistenciji i jeste, ne samo da otkrijemo vlastiti potencijal vec i da ga svesno razvijamo.
    Naravno, da to nije uvek jednostavno pa zbog toga i predstavlja proces ucenja i razvoja dokle god se nalazimo u ovoj egzistenciji. Mada postoje neka opsta pravila za razvoj svesnog potencijala u ljudima isto tako postoji i jedinstven nacin razvoja za svakog coveka. Sto god covek vise spoznaje samog sebe (dusu) on je u stanju i da pronalazi efikasniji nacin kako da se suocava s teskocama.
    U najtezim momentima je potrebno samog sebe opomenuti da je zivot samo prolazna faza razvoja te da ni jedna situacija ili teskoca nije vecna vec prolazna. Da je uvek sve onako kako i treba da bude. Da svaka teska situacija predstavlja potrebnu lekciju koja nam omogucava da ostvarimo dublju spoznaju ili razumevanje i sebe i egzistencije.
    Ne postoji situacija ili teskoca u zivotu koju covek nije u stanju da prevazidje s pravilnom reakcijom. Ishod nikada u tolikoj meri ne zavisi od onog sto nam se desava ili same situacije vec od nase reakcije na situaciju.

    • als011
      5. aprila 2010. u 00:43

      Hvala Sofija i ja tebi takođe želim sretan Uskrs i praznike. Teško je u nevolji biti čovek, kaže izreka, i ne može se svako snaći u svakoj nevolji. Život je isuviše raznolik, i na svetu je toliko raznih ljudi…

  6. 5. aprila 2010. u 13:43

    Hristos Voskrese druze!
    Neka se snalazi kako ko ume i oseca, samo da se oseca bolje i resi svoje muke, toliko 🙂

    • als011
      5. aprila 2010. u 14:32

      Vaistinu voskrese, Zelena. Meni je Uskrs tek danas jer sam juče radio 😦 .

  7. 5. aprila 2010. u 18:55

    Hristos vaskrese Als, neka ti je srećan i veseo ovaj dan i da, makar danas, zaboraviš sve nedaće!

    Šta da ti kažem? Isuviše često „pozivam“ Boga, ali ne znam baš tačno ko je to!
    Kada sam u frci (a jesam stalno sa parama), pričam sama sa sobom i sa prijateljicom. Ja sam ti tip koji bi progovorio „na onu“ stvar, ali kad ja to hoću, ne kada me pitaju „šta ti je“ ili „šta si nadrndana“!
    Ne znam da li mi to uvek pomaže, ali da se dese promene na bolje, dese se, mada, po nekad, kada izgleda da će biti sve super, ispadne kako ne treba. Sve me to prilično izludjuje i sve nešto imam osećaj da ću poludeti, zaista. Možda to i nije loše rešenje, da ne mislim više na dugove, račune, hranu, preživljavanje. Umorilo me je sve to, strašno. U ovim godinama, treba mi samo mir, odnosno, da radim samo ono što mi prija i da se ne nerviram. Do takvom stanja, čini mi se, neću doći! Mada, ko zna?

    • Alex
      5. aprila 2010. u 19:20

      Dudo, prvo sam pomislio da se samo ja osećam očajno, nesposoban da nešto stvorim i obezbedim, nemoćno, beskorisno… A onda kroz priču vidim da je cela Srbija u istom čabru. Razgovaram sa svojim Englezom, kaže prodao je pola firme jer nema novaca da hrani kćerku. Pričam sa rusom iz Budve, apartmani već drugu godinu prazni, očajan je…
      Meni ništa zbog toga nije lakše, ali barem znam da smo svi u sličnom sranju, i da nisam nesposobnan ili blesav. Treba se nekako organizovati i razgovarati, više ljudi veća pamet; predlagao sam nekim ljudiam tu soluciju, ali me nisu shvatili. Samo, ne treba razmišljati o lošem. I od lošeg ima gore, i od dobrog ima bolje.
      Eto ja pričam šta treba, a i sam se permanentno osećam onako kako si ti opisala. 😕

  8. verkic
    5. aprila 2010. u 22:32

    Oprosti, biću kratka ovog puta. Želim samo poželeti Tebi i Tvojoj porodici sve najbolje.
    U sreći i veselju provedite ove divne praznike!

    • Alex
      6. aprila 2010. u 00:07

      Vera, šta se izvinjavaš, pa naši smo 🙂
      Hvala na lepim željama i verujem da i ti ove praznike kad je Isus božiji sin vaskrsnuo, provodiš u okruženju svoje porodice. Kao što je Isus vaskrsnuo, i naši osmesi će jednog dana vaskrsnuti i brige će biti potisnute. Zato, za porodicu i bolje vreme – živeli. 😆

  9. 6. aprila 2010. u 14:44

    Pa ni jedna „zvanična“ molitva nije toliko bliska sa Bogom i iskrena kao ona koju izgovoriš iz srca.
    Svi mi znamo da nečega ima. Svakome je to nešto drugo, ali nema religije koja ne kaže da se ono što se traži i nađe.
    Dobro je imati takvo saznanje jer to je ona nada koja nas vuče dalje kada ne možemo, kada ne umemo, kada jednostavno nema

    🙂

    • Alex
      6. aprila 2010. u 20:50

      Marouk, verujem da je duhovnost negde u čoveku, u njegovom genetskom kodu, i to je vredan poklon kojeg nosimo. Imamo dar da posedujemo svest da je život surov, i opet posedujemo taj dar da to saznanje ublažimo našom duhovnošću.
      Važno je da umemo da se nosimo sa nevoljom, inače bi svakodnevno izbijao kurcšlus u našoj glavi, a to me baš nešto ne oduševljava. 😉
      Drago mi je što si svratila. Držim ti palčeve. 🙂

  10. 22. aprila 2010. u 16:48

    Bog živi u svakom od nas, samo ga treba pronaći. Ima onih koji ga nikada ne pronađu, pa čitav život provedu prazni. Ima onih koji redovno idu u crkvu, veruju, mole, ali ga ipak nikada ne pronađu, jer nikada i ne pogledaju unutra, u sebe.

    Svoje probleme sam uvek rešavala sama sa sobom, ponekad razgovorom sa tom drugom ja, često pisanjem, napišem joj pismo 🙂 , pa se rešenje uvek nađe negde između redova. U zadnje vreme se često nalazim u situaciji da ne znam šta ću i gde ću, ali pozitivan stav me nekako uvek izvuče iz te muke. Nekako se uvek pojavi neka „ponuda za posao u kuglani“ 🙂 😉

    • Alex
      23. aprila 2010. u 13:32

      Dobro ti je ovo dopisivanje sa svojim unutrašnjim Ja. Nisam to do sada čuo, premda postoji nešto slično ako želite da ojačate svoju volju i ne rasipate energiju na „loše“ misli. Ja baš završavam knjigu Skota Peka, „Drugačiji put“ gde se kaže da treba isprazniti svoj duh pre donošenja nekih odluka. Vidim da ja nisam provalio toplu vodu, već se ljudi ozbiljno bave tim načinom prevladavanja problema.
      Baš ti hvala na iskrenosti. Još jedan vredan kamičak u mozaiku zvanom >moj život<. 🙂

  11. Plava Baklava
    24. aprila 2010. u 13:56

    Kad je najteze … platim „caskanje“ sa psihologom. Sa Bogom razgovaram cesto, cak ni ne moram da se osamim. Apsolutnos e slazem sa Sofijom. Svestenici otaljavaju zanat, bez trunke produhovljenosti, predanosti, samo suplja maska (cast izuzecima).

    • Alex
      24. aprila 2010. u 16:46

      Još kako ima „naopakih“ sveštenika. Ali ima ih i dobrih i predanih. Isto kao i u svim profesijama.
      Ja ne znam, ali ovde u Srbiji je neuobičajeno da neko ide kod psihijatra. Odmah ti prilepe etiketu da si lud. A onda kad stvarno poludiš, svi se čude šta te snašlo. Srbija, Bato, Mačo zemlja 🙂

      • Plava Baklava
        24. aprila 2010. u 20:52

        Imam jedan mali problem u glavi: neke profisije smatram posebnim, u smislu da ne mogu samo da se odradjuju, nego u njima treba covek da bude i srcem. Lekari, (kamo lepe srece) prosvetari, svestenici …… Smeta mi kad naidjem na hladni stav zanatlije. Smeta mi kad svestenik nesto propoveda, navodi sebe kao primer, a onda ga ja vidim u njegova 4 zida kako zivi sasvim drugacije. Bice da oni veruju da im je par molitvi dovolno da speru te lazi kojima zamajavaju stado. Ali to je druga tema.

        Inace, velika je razlika izmedju psihijatra i psihologa. Psihijatar je vec za ozbiljne boljke, pise lekice, pa tek onda moza psihoterapija. Psiholog moze da se shvati i kao stvar mentalne higijene, kao otici preventivno kod zubara ili na neku rehabilitaciju, na primer. Ono sto je sjajno je sto te psiholog SLUSA i CUJE, ne projektuje sebe u tvoje reci, ne dovrsava ti recenice, ne prekida te recima „nije to nista“ da bi se nadovezao na tvoju muku sa svojih 200. I jos ti kaze neku mudru. Milina, zar ne? 🙂

        • Alex
          24. aprila 2010. u 21:12

          Pa eto primera koliko se razumem i u psihijatra i u psihologa 🙂 Mislim da ima još profesija sa prefiksom „psiho“, a za koje namam pojma šta rade. Čim je psiho, ovde je to tabu tema 😉
          Dobro si primetila da te profesije koje su na usluzi ljudima polako gube svoju posebnost, tj svoju potrebu da se rade sa srcem i ljubavlju. Možeš li zamisliti koliko sam ja razočaran kad vidim da se urušava ono moralno uz šta sam odrastao.
          Ali da se vratim na sveštenike. Sveštenstvo je vrlo povezana i zatvorena zajednica, gde se svaka greška teško otkriva i retko kažnjava. Sve se zaklanja iza dogme. Danas sveštenstvo nema više ulogu prosvetiteljstva, pa i psihijatrije, kao u nekom srednjem veku, već se suočava sa samomislećem čovekom koji je koliko toliko obezbeđen materijalno i tako gubi poluge svoje društvene snage. Zato se crkva meša u politiku sa pogubnim posledicama. A politika je k..va, a sa kim si takav si.

  12. Plava Baklava
    24. aprila 2010. u 23:00

    Crkveni poglavari jure isto sto i politicari: pare i moc. Zahtevaju slepu poslusnost ali sve cesce zaboravljaju stvarnu Boziju rec. Fariseja koliko hoces medju njima.

    Tarife imaju za sve, a volje da sire Boziju rec vrlo malo. Meni bas zalostan primer: nas svestenik ovde „radi“ u ruskoj crkvi. Nigde tu nema mesta za nas na nasem. Malo mu je plata koju dobija pa ocekuje dorovoljne priloge. Ali, nema sanse da bi nesto za to stado koje treba da sisa nesto i uradio. Dovoljno bi bilo recimo veronauku za nasu decu. Ali neeeee, on i svoju salje na rusku veronauku, pa sto ne bi i nasa, a mi dali prilog da njemu bude bolje. I onda su cudi sto mahom odlazimo u cesku pravoslavnu 😦

    • Alex
      26. aprila 2010. u 09:46

      Pa o tome ti i pričam 🙂
      To sa popovima je večita tema. Popovi žive od „verskih fanatika“ koji u ispraznosti svog života studiraju i proučavaju religiju i misle da su „produhovljeni“ do neba. Drugi su tradicionalisti koji idu u crkvu da bi se krstili, venčali, sahranili, i koje popovi jednostavno šišaju kao ovce. „Nema te cele godine, a sada kad ti trebam ima i da platiš“ – je rezon popova. 😕

  1. No trackbacks yet.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: