Početak > Život > Nikad nije bilo ovako!

Nikad nije bilo ovako!


Sedim za stolom sa svojom kćerkom i njenim verenikom. Pijuckamo neki sok i razgovaramo o budućnosti. Neće deca da slušaju starije, misle da njihovo iskustvo nije u skladu sa današnjim vremenom, ne znaju da je uvek sve isto bilo pod kapom nebeskom. Samo se akteri menjaju.

Hoćeju da idu u beli svet u potrazi za boljim životom. Ne zadržavam ih, želim im sreću. Ali skeptičan sam. Vidim da sam propustio mnogo vremena jureći da im obezbedim sigurno detinjstvo, a nisam uspeo da im usadim u dušu kakav je u stvari svet, kakvi su ljudi i šta mogu da očekuju. Ali, i ja sam bio takav. Hvala Bogu, takvi menjaju sebe i svet na bolje.

Moj zet, mladić od nekih 24 godine, neiskusan, nenaučen na teškoće, svilen; ne znam kako misli da ide kroz život i izazove daleko od kuće i porodice koja mu želi dobro. Plašim se razočaraće se na prvoj prepreci i pašće u depresiju. Mislim, povučiće i moju kćerku sa njim.

Kaže; „Moramo da idemo. Mesecima radim za 18.000 a platu nisam dobio tri meseca. Ne mogu više da slušam lažove na televiziji, one koji zapošljavaju svoje rođake za 2-3.000 evra platu, koju dobijaju od poreza na moj rad ili od kredita koje ću ja ceo život da vraćam. Nikad nije bilo ovako u Srbiji!“

Mislim se; „Tačno sinko, nikada nije bilo ovako! Bilo je mnogo gore.“

– „Šta ti dete znaš kako je to kad te država natera da živiš u jeku inflacije. Kad ti primitivne karikature postaju Majka Dafina i Gazda Jezda. Kad ti država ceo život uzima za stambeno, a onda opet moraš da otkupiš taj isti stan za velike pare. Kad ti je plata 5 maraka; kad su samoposluge praznih rafova; kad moraš da ideš u Bugarsku ili Mađarsku da deci kupiš ulje ili čokoladu; kad moraš da podmićuješ krvopije carinike na granici; kad ti kriminalci i drolje osnivaju fond za tvoju decu i daju litar ulja kao pomoć; kad ti pršte hekleri oko glave u komšiluku, kad ti secikese telefoniraju noću i dolaze na vrata tražeći novac, a policija neće da dođe…“

– „Šta ti dete znaš kako je kad iščekuješ da dođu po tebe da ideš da pucaš na svoje rođake s druge strane, kad padaju bombe s neba dok marva peva na mostovima, kad moraš da ideš na posao i čistiš srču i šut od poslednjeg bombardovanja, kad gledaš beživotne ruke nevinih ljudi koje se klate ispod ruševina, kad gutaš suzavac i trpiš pendreke ako se nekom požališ, kad su ubice u skupštinskim klupama, kad ti balava pijana manguparija objašnjava šta je nacionalni ponos…“

– „Šta ti dete znaš kako je kad te zovu razredne starešine i traže stotine evra za ekskurziju, ako ne daš dete pada na popravni; kad izdvajaš za socijalno a moraš da platiš doktoru da ti porodi ženu ili zakaže operaciju; kad ti roditelji nemaju novca da žive a imaju punu radnu penziju; kad dobiješ otkaz jer si radio a iza leđa ti se smeju tvoji sindikalni predstavnici; kad ti prijatelji svako jutro obilaze kontejnere skupljajući stare cipele i korice hleba; kad odškoluješ dete a posla nema; kad ti crni džip pregazi oca na pešačkom prelazu a suđenje traje 15 godina; kad ti umesto leka za obolelog od raka daju žiro račun za dobrotvorni prilog…“

– „I bolje dete da ništa o tome ne znaš. U pravu si, nikad nije bilo ovako u Srbiji; idi i traži bolji život za sebe. Idi i ne osvrći se u nazad, i čuvaj mi moju kćerku da budete sretni jedno drugome…“

– – –

Advertisements
  1. 20. marta 2010. u 10:00

    Eh, Als…
    Razumem tvoju brigu, ali treba im dati sansu.
    Bolje je sto mladi ne pamte ono sto se ovde desavalo. Uvek i od goreg ima gore ali mlad covek je optimista i ima pravo da zeli bolje.
    Neka pokusaju, ovde uvek mogu da se vrate.

    • als011
      21. marta 2010. u 14:13

      Naravno da isto mislim kao i ti, ali opet…
      Svako vreme nosi svoje breme, kažu. Smešan mi je moj zet kad kaže da nikad nije bilo ovako. 🙂 Moja mama je bila na ivici smrti od gladi za vreme II svetskog rata, deda mi je jedva preživeo progon za vreme I svetskog rata. Svako ima svoje muke. Mladi treba da čuju da nisu jedini koji su se u životu sreli sa problemima… 😕

  2. 20. marta 2010. u 12:15

    I ja mislim da treba da pokusaju, tako ce brze sazreti i uvek mogu da se vrate…
    I bolje da ne znaju…

    • als011
      21. marta 2010. u 14:19

      Zelena, neka probaju, naravno… pogotovo danas kad se na put ide avionima i sve je organizovano. Komunikacije se vrlo dobro rasprostranjene. Ipak žensko dete je više ranjivo od muškog, pogotovo kad si sam u dalekom svetu i nema majke, sestre ili tetke da se požališ i posavetuješ… 😕

  3. 20. marta 2010. u 18:32

    Samo da ostave dovoljno novca za povratnu kartu i da se ne zadužuju ni kog koga. To je najvažnije. A da će im biti teško, hoće, sigurno. Početi iz početka život u zemlji u kojoj nikoga ne poznaješ, gde prijatelja ni porodice nema, muka je. Ali, najjači opstaju, kao i ovde. No, videće, probaće, pa, ako ne uspeju, vratiće se.
    Biće bolje ovde, mooooora! 🙂

    • als011
      21. marta 2010. u 14:21

      Dobro zboriš Dudo. Neka probaju tamo, ako im uspe – dobro je. U međuvremenu sve ćemo uraditi da i ovde bude bolje, pa ako hoće da se vrate – opet dobro je. Nedamo se mi matorci 🙂 . Samo da ih problemi ne rastave u dalekom svetu. To me brine, ali na to ne mogu da utićem ništa 😕 .

  4. 20. marta 2010. u 23:46

    Gdje ima volje,ima i puta ! 🙂
    Vazno je da covijek ima realnu sliku,da ne ocekuje i da ne cilja vise nego sto je u stanju da obuhvati !Polako,korak po korak,nista nije nemoguce ! Svi smo bili i mladi i zeleni ,ali smo se celicili,svako na svoj nacin i kroz zivotne izazove koji su nam se nametali.
    Ma’ znam ja da ti to znas,ali ti je kao roditelju ipak tesko,sto je sasvim razumljivo !

    • als011
      21. marta 2010. u 14:31

      Afroditta, pa gde očekuješ realnu sliku od dece koja su tek počela život 🙂 . Ali, opet, oni koji imaju realnu sliku šta ih očekuje nikada ne kreću na put. Zato smo mi matori statični, a deca dinamična i pokreću svet. Hvala Bogu na tome. 🙂
      Ipak, svaki roditelj bi želeo da svom detetu obezbedi sve najbolje, a to nije nikako dobro. Deca traba da žive svoj život, a ne da roditelji žive život svoje dece. Ali, jbg, sve znam, pa opet… 🙂

  5. 21. marta 2010. u 17:36

    U pravu su, rekoh ti. I opet su u pravu, ovde nikada gore nije bilo.

    • als011
      21. marta 2010. u 19:12

      Elektra, to je rekao moj zet, a on, kao mlad čovek, valjda zna… 😉 🙂

  6. 21. marta 2010. u 21:28

    Kada ti deca odlaze u svet, moraš samo razmišljati o vedrim stvarima. Znaš kako kažu ljudi: Ne daj bože da me snadje ono što mi mama (ili tata) misli! Naravno, to je onaj osećaj kada brinemo užasno i zamišljamo najstrašnije slike u glavi. Nema roditelja koji to ne radi. Ja sam prilično savladala to sve, pa čim počnem da mislim „crno“, odmah na glas viknem: nećeš bogami, dobro je sve i nema mesta panici! Eto, ako sam te malo utešila, drago mi je!

    Mladi su, pa kako sebi udese, tako će im biti! 🙂

    • als011
      21. marta 2010. u 21:36

      Jesi, Dudo, hvala ti na tome. Evo prošlo je par dana i već drugačije razmišljam. A ovaj blog, jbt, ko neka terapija 🙂

  7. 22. marta 2010. u 10:45

    Neka probaju, uvijek se imaju gdje vratiti 🙂 ja sam optimista iako je teško svugdje,možda im se posreći, a to im i želim, pozdrav 🙂

    • als011
      22. marta 2010. u 13:12

      Pa znaš, to ti je kao neka nevolja. Kad se nekom drugom desi (bolest, saobračajna nesreća, zemljotres, silovanje…) onda je to samo novinarska vest ili statistika. A kad se i nama desi tada se malo zamislimo. 😉
      Inače u životu sretoh mnogo ljudi, raznih fela. Marokanaca koji rade u Libiji, Bosanaca koji rade u Holandiji, Kineza u Beogradu, Srba u Kanadi… Ovo je izgleda vek migracija. 🙂

  8. 22. marta 2010. u 22:07

    Nikad nije bilo dobro a da je loše, loše je. Želim im puno uspeha. Uvek se mogu vratiti.

    • als011
      22. marta 2010. u 22:45

      I to je tačno, uvek se mogu vratiti. Hvala na lepim željama u ime moje dece.

  9. 22. marta 2010. u 23:39

    ma nije on kriv što se ne seća. pamtim dobro vremena o koijima pričaš, kada je zemlja počela da se raspada imao sam 18 i bio u vojsci. a to je tek bio uvod u sve ono što će uslediti.
    međutim, momak je u jednoj stvari u pravu, ne pamtim da je u Srbiji bilo ovako malo nade u mogućnost promene, u neko bolje sutra.

    • als011
      23. marta 2010. u 08:59

      Strašno, Vrabac, tebi su uzeli najlepše godine života za svoje sulude ciljeve. I sada kad je vreme da stvaraš svoju porodicu, ti poznaješ samo jad i problem. Teško je živeti u državi gde je omladina bez nade… 😦

  10. 23. marta 2010. u 07:37

    Ja ću tu Alex ovde citirati nekoga ko je više razmišljao o životu od mene – Dobricu Ćosića. U knjizi „Deobe“ on kaže ovako:
    „Šta je našoj deci sreća, a šta nesreća, to mi očevi ne možemo da znamo. Za trideset godina daleko smo jedan od drugog. A ni u jednoj nedelji, dva dana nisu ista. Ja svom sinu nisam dužan sreću, samo sam mu vernost dužan. Vernost i ništa više… ja pamtim tu pouku. Sve traži od svog sina, samo nemoj tražiti da misli kao ti i da radi kao ti…“

    • als011
      23. marta 2010. u 08:54

      E, moj Arči. Lepo je rekao Dobrica, premda ja nisam fan tog čoveka, mislim da je i on jedan od kamičaka u mozaiku zbog kojeg naša deca odlaze iz Srbije. Samo, nisam ja iz te priče. Ne branim ja ništa i ne želim da živim ničiji život. Meni je samo krivo što deca umesto da se razvijaju tu gde su im braća i sestre, moraju da odlaze i daju svoju mladost komunicirijaći sa nekim tuđim svetom. A odlaze zbog sitnih duša naše politike… 😕

  11. 23. marta 2010. u 14:13

    Als, vidiš koliko imaš podrške ovde, na blogovima. I uvek će je biti i zato jeste dobra terapija! Pa, i pisanje je terapij. Po nekad je mnogo lakše napisati nego izgovoriti, na glas!

    Srećno tvojoj deci, videćeš, biće oni srećni. Ma, važno im je da su zajedno a odlazak iz kućnog gnezda, nije bila laka odluka. Znači, zreli su za zajednički život. 🙂

    • als011
      24. marta 2010. u 13:01

      Vidim Dudo, i u pravu si sve što si napisala. Svi smo mi u ovog blogo-sferi i pacijenti i terapeuti. Nije to tako ni loše 🙂
      Vest od pre nekoliko sati je da se iz Srbije i sa Kosova najviše ljudi u Evropi odluči da „sreću“ potraži u nekoj stranoj zemlji. Znači nisu moja deca jedina. Kako kaže Isus; ne plačite nad mojom sudbinom, plačite nad svojom. Neka ovaj moj tekst bude nauk i drugim roditeljima, i onima koji će to tek biti. 🙂

  12. probudjena
    31. marta 2010. u 13:04

    eh als prodrmana iz mesta svoga onako neumem ni da kažem kako ,nisu tvoja deca jedina , priče su različite, ne uzimaj za zlo moj komentar , sedim kuckam ga i uzdišem 14 meseci dete svoje dotakla nisam, 3 godine je u belom svetu i nedaj da idu odvojeno samo zajedno , daj mi jednu maramicu izmami mi suze .Odoh da na terapiju 🙂

    • als011
      31. marta 2010. u 14:41

      Drago mi zbog tvog komentara, Probuđena, ne uzimam za zlo. Nikako! Koliko ljudi toliko sudbina, ali svakom je njegova muka najteža. To je ljudski. A ljudski je i svoju muku podeliti sa drugima. Dobro si došla na moj blog. 🙂

  1. No trackbacks yet.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: