Početak > Moja razmišljanja, Život > Meni je najteže, veruj mi!

Meni je najteže, veruj mi!

23. februara 2010. Ostavite komentar Go to comments

Da li ste razmišljali kada je čoveku najteže u životu? Kad smo mladi, u srednjim godinama ili kad smo u sutonu života?

Prva decenija mog života je najteža.
Navodno svi te vole, svi obleću oko tebe i stalno te nešto pitaju. Starija sestra je dosadna jer stalno priča kako ona sve zna bolje od mene. Malog brata, koji se rodio pre mesec dana, baš mrzim, jer mama i tata su samo oko njega. Uvek mi govore šta da radim, kako da se ponašam, s kim da se družim. Kad kažem nešto da ja hoću, oni ni ne slušaju, šta ja klinac znam. Pitao sam tetku; Kako svinja briše sline?, a ona se smejala. Video sam onu malu crvenokosu u školi, voleo bih da se igram sa njom, ali neću da ispadnem ženski Petko. Jedva čekam da porastem…

Druga decenija mog života je najteža.
Poludeću od ovih bubuljica. Nijedna devojka neće ni da me pogleda zbog njih. Matorci – samo trabunjaju kako ništa ne učim i kako ništa ne radim u kući. Hoću da slušam muziku – glasna je. Kako je sve dosadno. Uhhh, kako smo se noćas zezali u gradu, Deki je poneo neki šrafciger, pa smo lupali prozore a onda bežali da nas ne uhvate. Juče sam probao džoint, nije mi se svidelo, povraćao… Mile ima novu devojku, užas, društvo nam se raspada, kad ću ja da upoznam neku sa kojom mi neće biti tako bezveze…

Treća decenija mog života je najteža.
Uči i samo uči. Krenuo sam na faks jer je tata hteo da mu sin bude inženjer, ali ja volim muziku. Sranje, sad nisam ni jedno ni drugo. I ona glupa vojska, godinu dana života bezveze. Kakvi se sve moroni ne vuku po toj „nazovi“ vojsci. Svadba je bila lepa, video sam sve rođake koje nisam video odavno, ali smaraju, te pazi sine kakva ti je žena, te vidiš da sve vuče u svoju kuću, pa ona nema nikakvu školu, ne zna da kuva… šta ih briga kakva mi je žena. Hvala Bogu,sin mi je zdrav i prav, ali ne verujem da ćemo imati drugo dete. Jebem ga, gazdarica mi opet digla kiriju, a taman sam hteo da odem negde sa ženom i sinom na letovanje. Kad će ova država biti normalna, pa da normalno živim…

Četvrta decenija mog života je najteža.
Ovo dete kao da je poludelo. Ceo dan samo sluša muziku i ništa ne radi po kući. I žena, nikako da shvati da već treći mesec u firmi nisu dali platu. Nesposoban… lako je njoj da govori. Samo gleda španske serije i tušira se. Umro je Žile, moj školski, užas, mislo sam da je rano za umiranje. Ćale je slomio nogu, baš je smotan. Kako su keva i ćale otišli u penziju, samo nešto zanovetaju, više mislim na njih nego na moju porodicu. Grrr, kad će već sve da se promeni, sve je palo na moja leđa…

Peta decenija mog života je najteža.
Kako je ćale umro, keva je kod mene, samo se nateže nešto sa mojom matorom. Dve žene u kući – rogovi u vreći. Više volim da ceo dan provedem u kladionici. Dobro popijem koje pivo više, ali bar nikom ne smetam. Ono moje magare od sina nikako da se oženi, sada opet meša malter na građevini, jebem ga, što sam ga i školovao za inženjera. Javio mi se iz Kanade, kaže tamo se oženio i našao posao, fuj, kako je mogao da napusti mene i majku. To je sve moja ženetina kriva, uvek mu je popuštala. Našli su mi cistu na žučnoj kesi, morao sam da je operišem, sin je poslao pare jer ova jebena Srbija mi ne da ni socijalno; bio sam ekonomski višak. Kad će već da se promeni ova vlast…

Šesta decenija mog života je najteža.
Do vraga i ova Kanada. Sve je pod konac, baš mi fali moja Srbija, tamo sam barem bio slobodan. Kako su mi keva i moja matora umrle evo me kod snaje i sina. Čutim, šta ću. Nikog više ne interesuje kako sam, da li me boli džigerica kad jedem masno, da li me boli duša što su mi prijatelji i rođaci negde tamo na drugom kraju zemaljske kugle. I ovaj glupi jezik, i stalno sneg, sranje. A ovaj moj sin baš je morao da ima četvoro dece, samo skiće i jurcaju ceo dan po kući. Lepi su svi, ali…

Eh, što nemam opet 10-20-30 godina, kakva su to lepa vremena bila….

– – –

– – –

Isto tako sam mogao i da napišem tekst, „meni je najlepše, veruj mi“. Ali sam izabrao ovako da bude u duhu sa vremenom 🙂

Advertisements
Kategorije:Moja razmišljanja, Život Oznake:
  1. 24. februara 2010. u 00:34

    „Da li ste razmišljali kada je čoveku najteže u životu? Kad smo mladi, u srednjim godinama ili kad smo u sutonu života?“

    Nisam,ali evo razmisljam ! 🙄
    Hmmmmmm….. ! :rol:
    Od 27.do 37.,rekla bih!

    Sjajno napisano ! 🙂

    • als011
      24. februara 2010. u 08:52

      Afroditta, Ja se polako bližim onim decenijama na kraju teksta. Današnja decenija mi je najteža, roditelji stari a deca još mlada, tako da moraš da brineš o oboje 🙂 . Uostalom, generalno, mislim da nam je najteže danas. Jučerašnjicu vidimo kao neki tešku ali lepu sliku. Budučnost je uvek mistična i neizvesna. Tuđa iskustva nas ne dotiču.
      Eto tako nekako… 😉

  2. 24. februara 2010. u 18:03

    Meni je ova decenija, da ne kažem poslednja za sada, najteža. U penziji sam. Količina primljenih novaca je haaaaaaa, haaaaaa, haaaaaaaa! Ili šmrc, šmrc, šmrc! Deset dana skromnog života. Nadam se da ova težina neće dugo potrajati i da ću pronaći odgovarajući posao da „svane“ i ćerki i meni! 🙂

    • als011
      24. februara 2010. u 18:20

      Jeste Dudo, i meni je ova decenija najteža, kao što rekoh Afroditti, deca razočarana, keva stara, žena bolesna, svo breme na meni. A izgubio sam i posao zbog krize. Bila je i prethodna teška zbog inflacije i sankcija, ali ova je teža jer smo se razočarali od ovih što smo gutali suzavac zbog njih. 😦
      Da ne pričam više kad i sama znaš. 🙂
      Ima naznaka oporavka privrede, ali mene već polako pritiska breme godina. Užas kao neki 100-šnjak sam. 🙄

  3. 24. februara 2010. u 19:57

    Vidim da su te ozbiljne stvari pritisle ! 😦
    Odgovoran si,vidim i sigurna sam da cinis sta mozes!
    Podijeli,kad ti je tesko ! Niko nije svemoguc !
    Mozda je lakse reci nego to sprovesti u dijelo.
    I sama nisam najbolja u tome ! Sutim ko mumija,dok me ne prode talas!
    Ali uvijek si kazem da nista nista nije vjecno i sunce mora zasjati(kad tad ),ma kako nebo crno izgledalo.
    Als,bice jos sunca,ma’ mora ga biti ! 🙂

    • als011
      24. februara 2010. u 20:25

      Hvala na lepim rečima. 🙂
      Mi ovde u Srbiji stalno se nalazimo u nekoj situaciji; stalno pod stresom; koji konstantno proizvodi sama država na nas – običan narod. Od kad sam se odvojio od roditeljskog skuta, tako je. A to je nekih 30 godina. Mogu reći, žilavi smo mi, navikli smo. Ali to je laž. Kao što ljudi, koji imaju visok pritisak ceo život, kažu „ne smeta to meni – navikao sam“, a onda im otkažu bubrezi ili srce (kao mojoj ženi). Tako i mi, koji živimo pod konstantnim stresom, polako odlazimo pre vremena. Dokaz su mnoge moje kolege, i vršnjaci, koji su umrli između 40 i 50 godine svog života.
      Jbg, Afri, ali tako je to na brdovitom Balkanu. 😉

  4. 24. februara 2010. u 22:13

    Univerzalan odgovor na pitanje “ Kome je najteze“ glasi „Meni“ ! Super post, neobican …

    • als011
      24. februara 2010. u 22:35

      Potpuno tačno, Ivane. Nažalost. 100 batina po tuđim leđima ne bole.
      Hvala na komentaru. 😉

  5. 25. februara 2010. u 14:14

    Život je satkan od gomile nekih problema. Svako životno doba nosi određene koji su u tom trenutku najveći, ali ako čovek nauči da uživa u lepim stvarima onda mu i problemi lakše padnu i manje se primećuju.

    Po prirodi sam optimista i uvek mi je čaša polupuna. 😉

    • als011
      25. februara 2010. u 19:40

      Ja sam isto „bio“ po prirodi optimista, 🙂 jer kad sam ja u problemu, lako mi je da ga rešim. Ali sada gledam razočaranost i probleme moje dece i, mogu ti reći, to mi mnogo teže pada nego kad ja imam problema. 😦
      Moja pokojna kuma Katica, o kojoj sam napisao i blog, je imala običaj da kaže: „Kome je lako u životu, taj laže.“ Ne treba kukati, to znam, ali treba razgovarati i razmenjivati iskustva. Zato bez lažnog stida, idemo napred, ljudi smo…
      ps Već rekoh da sam mogao i napisati „meni je najlepše, veruj mi!“, ali to ću kad svi opet budemo nesputano nasmejani. 🙂

  6. 25. februara 2010. u 15:53

    Zbog svega što smo pretrpeli i trpimo, moramo zajedno da prolazimo kroz to. Lakše je kada vidiš da ima i drugih sa teškim problemima. Ako je lakše? No, za nešto se moramo zakačiti. Gledam one jadne ljude što kopaju po kontejnerima i strašno mi je. Ima tu ljudi koji ne izgledaju kao prosjaci, već su to postali. Prijateljica mi je rekla da je videla jednu bivšu koleginicu iz firma kako po kontejneru prevrće kese. Bilo joj je užasno teško. Sve se nešto bojim da ne završim tako i ja. Jer, situacija ništa ne ide na bolje. Ono, jeste, nadam se, nadam a stomaka i živaca imam još na gramčiće! 😕

    • als011
      25. februara 2010. u 19:50

      Dudo, ja lično isto znam neke inžinjere koji redovno obilaze kontejnere. Po Beogradu često vidim kartonske kutije u kojim žive neki naši sugrađani. Nadam se da nećemo završiti kao oni. Ali i oni su se nadali isto, a u krizu kliziš polako i tek u nekom trenutku primetiš da deci nudiš šećer sa hlebom umesto kolača, a kad ima mast i leba za ručak, raduješ se kao malo dete.
      Neko ko pročita ovo, može reći, al ga ovaj pretera ima za kompjuter i blog a nema za hranu, ali neka se malo zamisle. Sve smo nabavili kad smo imali posao. Sada se to ne može prodati, a nema više novca za hranu.
      Dudo mi smo svetski poznati blogeri 🙂 (tebe su kontaktirali sa Tajlanda, a mene iz Rusije i Češke 🙂 ). Neće nas niko da dira. 🙂

  7. 27. februara 2010. u 13:38

    Jedna mala ispravka, ovde je tako vec dve decenije, ne jednu.
    A za tezinu godina, nemam pojma, nisam razmisljala, svako ima svoju tezinu. Mislim da je nama zenama zbog hormonskih promena mnogo gore, uvek.

    • als011
      27. februara 2010. u 14:20

      Da, nažalost. Kod nas „situacija“ traje i traje. „Situacija“ koja teče. 🙄
      A što se tiče činjenice da je vama ženama mnogo gore, to je tačno u ovom svetu koji je podešen da sve bude na ruku muškarcima. Ne vidim kako žene mogu to da promene, a od mojih simpatija ti sigurno nije ništa lakše. 🙂
      U razgovoru sa nekim koleginicama sam saznao da žene pred menopauzom počinju da piju homonske preparate da bi odložile pomenuti sindrom. Šta ti misliš o tome?

  8. 27. februara 2010. u 20:18

    Ha,ha istina ziva. Velike su to muke 🙂

    • als011
      27. februara 2010. u 20:22

      🙂 Kažu svako vreme svoje breme.

  9. 7. marta 2010. u 14:14

    Ne slazem se. Niti razmisljam o tome -kada. Uvek u potrazi, a zivot je prelep i kada je najteze.

    • als011
      7. marta 2010. u 15:55

      Interesantno gledište na život. Malo introvertno, ali barem originalno. 🙂

  1. No trackbacks yet.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: