Početak > Moja razmišljanja > Ajd’ i ti u Haiti

Ajd’ i ti u Haiti

7. februara 2010. Ostavite komentar Go to comments

Razgovaram preko Skype-a sa jednim svojim prijateljem iz Vankuvera; raspitujemo se za zdravlje, za krizu, za uslove života, ko je umro, ko oženio, ko dobio decu… U jednom trenutku on me upita;

– A Haiti?

– Šta Haiti?!

– Pa, šta ste vi tamo uradili povodom tragedije u Haitiju?

I zaista, onako posramljen, šta sam ja lično uradio za tragediju u Haitiju. Odmah sam pomislio, pa i ja nemam posla, deca idu u školu, žena bolesna… a onda razmislim da samo trućam bez veze. Izgubio sam vezu sa realnošću, mislim da je moja patnja najveća, moja bol najbolnija i moj život posut najbodljikavijim trnjem. Pogledam novosti na našoj televiziji i novinama. Šturi izveštaji, neka crkavica koja se skupi a koja je recimo 10 puta manja od novca kojeg smo dali Americi za mladog Kovačevića; šta nas briga, daleko je to. Pogledam i blogove, nijedan o toj tragediji; pišemo o snegu, gripu, mostovima, i tekućim stvarima; naše dvorište, za tuđe baš nas briga. Bojim se da se i nama može desiti slično, ne daj Bože, ali priroda je priroda. Da li će tada oni na koje ne obraćamo pažnju danas isto reči, baš nas briga, oni su daleko.

Ako sam išta pametno rekao u ovom tekstu, eto, neka to bude moj doprinos da barem mislim na tu veliku tragediju ljudi na Haitiju. Ako je tekst bezveze, opet… eto…pokušao sam.

Haiti

Kako to izgleda kad u jednoj sekundi nestane sve ono što si ceo život sticao? Da li se takav raduje što je uopšte ostao živ? Srušila se kuća gde se rodio, živeo, maštao, plakao i smejao se; koju je zidao zajedno sa svojim ocem odričući se mnogih zadovoljstava. Pod ruševinama su mu ostali i otac i majka, oni koji su ga od tri kile mesa odhranili, odškolovali, odnegovali do njegovog zrelog doba. Tu leži njegova prva ljubav, njegova isnpiracija mnogih pesama, njegova žena, njegov saputnik u životu. U zagrljaju mrtve majke ostao je njegov sin, njegova krv, njegov smisao života.

I dok sedi paralisan pored ruševina… dok pored njega postoje ljudi koji kradu hranu tuđoj deci, koji imaju snage da siluju ošamućene devojke i kidnapuju decu za bogate klijente radi usvajanja… razmišlja zašto ga je Bog spasao sigurne smrti ispod ruševina. Zašto i on nije jedan od 150.000 mrtvih?

Na to pitanje samo Bog zna, a njegove odluke se ne dovode u pitanje!

Advertisements
Kategorije:Moja razmišljanja Oznake:,
  1. 8. februara 2010. u 02:42

    Velika tragedija ih je zadesila.I tako,muku muce sa neimasinom,sibaju ih orkani, ista sve ne ! 😦

    Ovdje je prikupljanje pomoci bilo izvanredno organizovano ! 🙂

    Treba pomoci,koliko je covijek u stanju da pruzi. Tragedije se na zalost desavaju,ali je velika stvar znati da postoje ljudi koji se brinu i kojima nije svejedno.

    Naravno da je njihova obnova, dugotrajan i mukotrpan proces,ali,tako mi se barem cini,da svijet nikada prije ,nije bio tako brz,odlucan i organizovan,kao ovoga puta,sto je za svaku pohvalu.Tako je lijepo vidjeti ljudskost na dijelu ! 🙂

    • als011
      8. februara 2010. u 10:15

      Tačno Afroditta, zaista se svet organizovao i pokušao da koliko toliko olakša patnju tim ljudima.
      Sećam se kad su uvedene sankcije Srbiji, svet je pomagao i nama, tj običnom narodu, gledalo se da sve ide mimo Slobine vlasti. Mogu da pomenem „Kolo Srpskih Sestara“ i „Karitas“ (verovatno ih ima još), dok je Crveni Krst delio svojim rodjacima i poznanicima, a Sloba je preko raznih Ceca kao institucija „Treće dete“, pravio privid pomoći narodu.
      Verovatno iz ovih razloga u Srbiji tuđa patnja nas ne dotiče toliko 😦
      Ali zašto su se mediji toliko slabo oglašavali… Ko zna, verovatno smo otupeli u zadnje dve decenije 🙄

  2. 8. februara 2010. u 12:59

    To sto im se desilo je stvarno tuzno.
    Bilo je kod nas u medijima ali ne i apel za pomoc, od koga da traze jbt i to za Haiti!? Koliko ja znam, dali su nasi teniseri i pobednik Federer, mnogi su pravili po svetu samoreklamu od toga, ali nema veze, neka taj muceni narod dobije nesto, ali od nas tesko, ipak smo mi beda.

    • als011
      8. februara 2010. u 14:29

      Ne znam, čovek je još uvek nemoćan pred prirodom. To me plaši. Evo ove zime, kad su bile one poplave u Borči, i kod mene se u šahti prvi put u životu pojavila voda.
      Ljudi su se namnožili, pa i ovakve katastrofe odnose ogroman broj života. 200.000 ljudi pogine u par sekundi. Opet svaka sudbina je strašna, ako se malo razmisli.
      Ne znam… znam da smo siromašni i mi sami i prošli kroz dve decenije svakojakog sranja… ali nešto me nateralo da eto napišem. 🙄

  3. 9. februara 2010. u 14:55

    Dizvines, mi smoj u tranzicionom sranju i to velikom!

  4. 9. februara 2010. u 14:56

    izem ti slova kad ih pogresim bas 👿

    • als011
      9. februara 2010. u 16:21

      Kome kažeš 🙄
      I za sranje i za slova – isto 😛

  5. 14. februara 2010. u 00:56

    Meni je najstrasnije to sto ima takvih lesinara koji kradu njihovu decu da bi ih prodali u Americi… Bezosecajnost bez granica… Nismo mi navikli da nekome dajemo, vec godinama samo kukamo i trazimo pomoc… Ni sada nismo u nekom blagostanju, pa su nam osecanja otupila…

    • als011
      14. februara 2010. u 13:13

      Baš tako, osećanja su nam otupela 😦

  1. No trackbacks yet.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: