Početak > Život > Ludača

Ludača

1. februara 2010. Ostavite komentar Go to comments

U to vreme je mislila da će poludeti. Da će bol i tuga i neverica uspeti popuno da je slome. Ali eto preživela je i nastavila je da živi svoju „senku“ od života.

Živela je pre desetak godina u kući sa velikim dvorištem sa svojim mužem i kćerkom. Muža je volela, kćerku obožavala, bila je srećna porodična žena. Opet, njen muž je bio pasionirani kinolog. Voleo je pse, naročito rasu pit-bul terijer. U jednom delu dvorišta postojao je boks gde su psi bili smešteni, gde su se razmnožavali i pripremali za izložbe.

Jednog dana se dogodila tragedija. Njena kćerka je ušla da pogleda štence jedne kuje; nije primetila da neki boksovi nisu bili zatvoreni i da su se psi mešali među sobom. Kako je ušla, psi su prosto podivljali, napali su je i izujedali do smrti. Dojućerašnji kućni ljubimci postali su okrutni krvnici.

Njen muž je lično pištoljem pobio sve pse; nije bio osuđen za smrt svoje kćerke pred zakonom, ali jednog dana se spakovao i otišao na neki brod da radi kao mehaničar. Više nikada se nije vratio, niti javio svojoj porodici.

Ona je prodala tu kuću i danas živi u stanu na periferiji grada. Ponekad je vide gde ide ulicom, nikada nasmejana, ali uvek doterana; nije se zapustila kao ličnost. Malo bi razgovarala, i to samo kad je morala. Uglavnom je komunicirala preko Interneta sa nekim „virtuelnim“ poznanicima.

Umela je da plane i da pokaže sav svoj bes. To se obično dešavalo kad bi se upustila u „razgovor“ o domaćim ljubimcima; sa damama koje dopuštaju da njihovi psići leže kraj njih u krevetu; sa mangupima koji obožavaju borbe pasa; sa porodicama gde je pas član domaćinastva; sa babama koji hrane lutalice; sa decom koja ljube pse ne znajući za ehinkokus…

Ljudi su se obično čudili njenoj reakciji. Komentarisali su razno. Neki samo odmahnuli rukom i zaboravili na „ludaču“ sa druge strane ekrana. Neki su pokušavali da strpljivo objasne svoju ljubav prema psima. Ali uglavnom su samo prokomentarisali nešto kao…

Ko ne voli životinje, ne voli ni ljude!
Zasto si toliko gnevna na zivot?
Šta ti znaš o psima, ludačo nijedna…
Ti si verovatno jedna od onih koja nikada nije imala kućnog ljubimca!
Ja ne bih bio toliko razočaran u lepotu koju nam je Bog ostavio u amanet.
Ja volim svog psa, a ti ludačo idi na pusto ostrvo i živi kao pustinjak, a nas ostavi na miru…

I „ludača“ je ostavljala svoje „sagovornike“ sa druge strane ekrana na miru, jer niko ne zna  koja sećanja i koje misli su u nečijoj glavi i nečijem iskustvu.

Advertisements
Kategorije:Život Oznake:, ,
  1. 2. februara 2010. u 01:36

    Lepo si rekao na kraju posta, ne znamo zasto neko nesto prica a ljudi su spremni da ubedjuju, osudjuju…
    Vidim i tvoju ‘malu kucu’, neka ti je, ja ne bih 🙂

  2. als011
    2. februara 2010. u 09:03

    Je’ sam ti rek’o da je kuca „mala“! A tu je još bio štene, sada je poras’o. 😉

  3. nattaly46
    2. februara 2010. u 09:11

    😦 bilo priča ili istina..koja tragedija.. bez teksta sam.. pozdrav Alex

    • als011
      2. februara 2010. u 09:31

      Pozdrav Natally. To je priča, ali ipak bazirana na vesti od pre par godina gde se u Nemačkoj desio sličan slučaj, samo tamo su bili rotvajleri koji su usmrtili čoveka koji ih je odgajao od malih nogu (hmmm… šapa).

  4. 3. februara 2010. u 23:42

    Bas bolna prica! 😦

    • als011
      4. februara 2010. u 11:18

      Afroditta, iza svake šture vesti u novinama, iza svake ovlaš izgovorene informacije u razgovoru dva prijatelja, uvek se mogu naći takve priče, samo ako se čovek malo više upusti u razmišljanje.

  5. 4. februara 2010. u 22:36

    Da, ne možemo ni naslutiti šta je neko doživeo i zašto misli baš tako… Podsetio si me na onog lekara iz Ljubljane koga su njegovi psi rastrgli…Strašne sudbine.

    • als011
      4. februara 2010. u 22:49

      Šta da radimo, dešava se. Uzeo sam za primer psa, ali isto tako može biti i auto, konj, boiler, bik… Sve ovo služi ljudima, nekada se dogodi neka nesreća, izgleda strašno, ali ljudi i dalje koriste te stvari i čuvaju te ljubimce.
      Priča je u stilu onoga „ne osuđuj onoga sa kim ne deliš trpezu“.

  6. Archibald57
    10. februara 2010. u 07:27

    Užasna sudbina. Nekome se život promeni u deliću sekunde i što je najgore to se desi iz sasvim bezazlenih situacija, kao što je ova. Strašno.

    • als011
      10. februara 2010. u 09:34

      Juče je bila na TV-u jedna naša spisateljica koja je dobila rak dojke i ona joj je odstranjena. Voditeljka je pita; Mora da je to nešto najstrašnije što vam se dogodilo. A gošća sa setom odgovara; Ne, najteže mi je bilo kda mi je umro sin u 22-goj godini.
      Eto, život – jedinstven i nepredvidiv.

  7. electrasdreams
    14. februara 2010. u 00:26

    Ja bih strpala u zatvor sve one koji za ljubimce imaju Pitbul terijere.

    • als011
      14. februara 2010. u 00:49

      Ja sam „veliki“ kinolog, poznajem skoro sve FCI rase, ali se potpuno slažem s tobom. Imam decu i zato držim stabilne rase (koliko je to moguće), ali mislim da kad mi ovi psi uginu (imaju godina dosta), uzeću koker španijela. 🙂

  8. 14. februara 2010. u 01:17

    Teško mi je da pričam o ljubimcima da me neko ne prozove „ludačom“, ali, svaku rasu pasa treba jako dobro poznavati i poštovati.
    Strašna je sudbina zadesila ovu ženu, jer, izgubiti dete, ma, jezivo. Životinje u ovom slučaju, zaista, nisu bila krive. Oni su samo štitili mladunce, zar ne?
    Poznajem dve porodice koje imaju pit bulove koji su mili i dragi, kao mačići! Igraju se sa macama i ostalim kucama. Neverovatno. Naravno da ponašanje psa u mnogome zavisi od vlasnika.

    A za koker španijela ti savetujem da jako dobro razmisliš. Oni jesu slatki, ali su strašno proždrljivi a da ne spominjemo konstante probleme sa ušima (nemaju dobro provetravanje i stalne upale koje užasno smrde). Moja prijateljica je imala kokera i još par njih koje znam i svi su imali istu muku. 🙂

    • als011
      14. februara 2010. u 13:30

      Dudo, mi kučkari se dobro razumemo 🙂 Ako te neko zbog psa na mom blogu nazove ludačom, odma ga brišem. 😆
      Što se tiče kokera, znam, imao sam jednog kad sam živeo u stanu. Mnogo nege traže i mnogo su plahi. Ja volim X FCI grupu, tj hrtove. To za kokera sam rekao samo kao suprotnost psima za „borbu“.

  9. 14. februara 2010. u 01:18

    A za tvog psa mogu samo reći: PREDIVAN JE! Tako velik a takva maza! 🙂

    • als011
      14. februara 2010. u 13:32

      Mogli bi reći „velika maza“. 😆
      Inače to je Irski vučji hrt, najvišlji pas na svetu. Najteži pas je Napuljski mastif, a najveći (kad se iskombinuje visina i težina) je Doga.

  10. 14. februara 2010. u 21:43

    Mnogo ti divan pas! Ali, život u stanu zahteva odredjenu „veličinu“ psa, pa smo se mi odlučili, davne 1986. godine, za patuljastu šnaucerku. Obožavali smo je. Jednaput se i okotila u dnevnoj sobi. Rodila 4 muškića. Na žalost u ono nesrećno vreme 1993. godine, kada je inflacija divljala, pa smo uspeli, na jedvite jade da ih makar ispoklanjamo, kad već nismo uspeli da ih prodamo. Živela je kod nas 13,5 godina, srećno. I onda se šlogirala i ja sam je odnela na uspavljivanje. Plakala sam kao „ludača“. Noge su mi se tresle pa ne znam ni kako sam se vratila kući, a tu je vet, blizu mene. Na rukama sam je nosila. Užas. Onda smo bili bez psa dve godine. Zaista nisam više žele takvu obavezu, jer, ja sam tu totalni idiot. Sve ću podrediti psu. Pas mora da ima da jede, da je čist, okupan, da uvek ima sveže vode, a za nas šta ima. Naša Beca se bojala petardi i grmljavine, tako da sam ja trinaest godina sedela za doček nove godine sama sa njom kod kuće, zato što se tresla kao prut. I za bombardovanje sam je nosala ali joj davala bensedine.

    Onda je došao on, kovrdžavi bišon. Ne mojom voljom. Ćerka ga dobila od momka za rodjendan. Dupe nam je pomerio. Došao bolestan, šantav. Neće da šeta, a on, jadničak, ne može da diše od esherihije koli u nosu. Lečili ga dva meseca. No, to je bakterija koja je stalno prisutna. Malo se primiri, pa ponovo bukne. Trenutno je ima, oseća se po zadahu iz nosa. Inače, ispišao nam je sve tepihe, pa sam morala sve da pobacam. Nismo uspeli da ga naviknemo da se traži da vrši nuždu napolju. Jedva je uspeo da navikne da se traži na terasu. Moguće da ima veze i ona njegova boljka sa nogom. Izvodimo ga tri puta, a izmedju – terasa. Jako je sladak, umiljat, voli decu, voli sve pse koje srećemo. Ima devojku, koja živi preko puta naše terase, pa on sedi i gleda u nju. Jedanput se pario, sa nekom malom belom buvljivom, pa sem buva, ništa nismo dobili, ni kuče ni lovu. Neki prevaranti. I ima problem sa prostatom, jer se ne pari (kad uspe da zaskoči jastuk, to je velika sreća po njega). Nadobijao se antibiotika a pije i lekić na bazi bilja.
    Eto, odvalih ja o kučićima! Vidiš da sam ipak „ludača“! 😉

    • als011
      15. februara 2010. u 00:37

      Pa ako si ti „ludača“, onda sam i ja „ludača“. 🙂
      Potičem iz porodice lovaca sa Fruške Gore i celog života smo držali pse. Kad sam se oženio, u Beogradu, ja i žena smo bili u stanu od 33 kvm. Tu mi se izrodilo 6-toro dece, ali smo psa uvek imali, a to je bio naš zlatni koker španijel Maza. Ustvari kokerka. Zamisli osmoro ljudi i pas u 33 kvm. Prodao sam taj stan i uz pomoć prijatelja, kupio sam kuću u Borči, to je predgrađe Beograda. Maza je u međuvremenu uginula, a ja sam se najzad odao mojoj strasti prema hrtovima.
      Eto!
      Žao mi je što bišon ne može da se izleči. Moja keva je imala maltezera, a to je slična rasa kao i tvoja. I on je uginuo. Ako uzimaš još jednog psa, razmisli o papijonu.
      Inače slika moje dece i pasa od pre 6 godina je ovde:
      http://pets.webshots.com/photo/1235653025063079041gCMUJW
      Pozz

  11. 15. februara 2010. u 12:35

    Za malo nisam usvojila jednog, napisala sam post o njemu. Pravo da ti kažem, živimo na četvrtom spratu bez lifta, kukovi me rasturaju, pa mi baš nije da uzimam još jednog. Pre bih, kad bih baš morala, usvojila jedno siroče, sa ulice. Medjutim, i finansijski mi je teško. Jer kod „ludače“ mora da bude sve po PS.

    Svaka vama čast na šestoro dece. To je bogatstvo. Idem da vidim slike!

  12. 15. februara 2010. u 12:39

    Predivan prizor, dečica sa tri psa. Mislim da je divno odgajati decu i pse, zajedno. Mnogo nauče jedni od drugih. Moje obe ćerke su odrastale sa psima. Sa po jednim. Medjutim, i sestra je imala dva, jednog na vikendici, jednog u stanu, tako da je stalno bilo pasa u izobilju. Predivno. Imali smo i papagaje i ribice i hrčke i jednu malu zmiju, koja nam je zbrisala sa terase.

    I mislim da je zaista, svaki čovek, koji voli životinje, pravi i dobar čovek! 🙂 Srećno tebi i tvojoj familiji! Drago mi je što sam te upoznala i što sam imala priliku da vidim tvoju dečicu i pse! Predivno!

    • als011
      15. februara 2010. u 14:15

      I meni je drago Dudo da smo se upoznali i razmenili iskustva. Mislim da smo i ja i ti primer drugima da se ne vade na uslove života da bi rađali decu. Samo nek su živa i zdrava. 🙂

  1. No trackbacks yet.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: