Početak > Ljubav, Romantika > Duša je tu negde pored srca

Duša je tu negde pored srca

25. januara 2010. Ostavite komentar Go to comments

Presrela su me trojica u mračnoj ulici. Imali su maske i duge noževe koji su svetlucali pod odsjajem meseca. Nisu ništa govorili. Noževi su sevali i metalni odsjaj je ubrzo postajao crvene boje. Crvene boje moje krvi. Besomučno su zabadali svoje bodeže u moj stomak, besni, oholi, sa mržnjom, sa strahom, sa otupelošću. Stomak mi je bio krvav, rasporen, – bol nepodnošljiv. Najzad su se umorili, okrenuli i otišli. Bol je ostao, strašan bol u mom stomaku.

– – –

Autobus je naleteo iznenada i prekinuo nas u ležernom čavrljanju. Moj prijatelj iz detinjstva je odleteo 50-tak metara dalje pokošen vozilom u pokretu. Beživotno telo je do malopre imalo svoju ličnost, sada samo hrpa kostiju i mesa. Strašan šok; udarac u želudac, u suštinu moga srca me je paralisalo. Šok je bio strašan. Bol za prijateljem nepodnošljiv, jauk zamrznut između alveola mojih pluća.

– – –

Rušili su moju kuću; rušili i smejali neki tuđi vojnici. Palili su cigarete o ugarke građe koje je moj otac  zidao. Duša mi je nemo urlala, duša koja se nalazi negde između srca i želudca. Smeh i nemoć, užas i bezbrižnost.

– – –

Imao sam operaciju čira na dvanaestopalačnom crevu. Hirurzi ispod blještavih lampi su užurbano radili svoj posao. Niko nije znao da je anesteziolog pogrešio i da mi je samo umrtvio telo, ali mi je svest ostala nepomućena. Osetio sam svaki rez skalpela, svako čupanje utrobe, svaki ubod igle za ušivanje rane. Bol, a telo paralisano.

– – –

Ništa od ovoga se nije dogodilo, ali, bol u mojoj duši koju sam osetio bila je neizmerno jača kad je odlazila ona. Oči pune suza, onih koje ne teku nego samo stoje tu da zamagle pogled, a ona odlazi jer mora, jer ima obavezu, jer život je tako težak kad gubiš onoga kojeg neizmerno voliš.

Advertisements
Kategorije:Ljubav, Romantika Oznake:, ,
  1. 25. januara 2010. u 15:22

    Jeste tezak, ali vremenom kao i hiruski bol, ostaje oziljak, nekada zaboli ali se zivi sa tim.
    Vreme, nas najveci prijatelj i nepirjatelj.

    • als011
      25. januara 2010. u 19:58

      Fizički bol se nekako može i ublažiti, analgetici ili morfijum;
      Onaj drugi teško da nešto može da umiri…

  2. 8. februara 2010. u 13:46

    Kada čovek nosi veliku dozu empatije u sebi, oseća tudju bol kao svoju. Ne mogu ni da zamislim kako se nosi onda sa svojom sopstvenom. Za tu vrstu bola nema anestezije. Ali, vreme čini svoje znaš, koliko god otrcano to zvučalo. I ono što nas ne ubije, nas po pravilu nekako učini jačim.Ali, ne čikaj se za rad jačine, sa oonim što bi moglo eventualno da te ubije. Nikad se ne zna unapred…

  3. als011
    8. februara 2010. u 14:38

    Hvala ti Perlice na ovom lepom komentaru. Svi moji primeri u priči su bile fizički bol uzrokovan nekim spoljnim faktorom, a bol zbog gubitka nekoga koga voliš je strašna. Srce se jednostavno steže u grudima. Naravno vreme to posle nekako zaleči, da nije tako, život nikako ne bi mogao da teče dalje.

  4. 8. februara 2010. u 15:41

    Pričaju neki, a ja slušam i pamtim ono što mi se čini interesantnim. Verovatno si i ti čuo: svako dobije u životu samo onoliko koliko može da ponese. A da ti je neko pričao pre mnogo vremena da ćeš ti uspeti da poneseš svu tu težinu tereta, rekao bi sigurno-nema šanse.. Elem, najčešće ni ne sanjamo koliko možemo. Da volimo, da patimo, stradamo, pomažemo, delimo… 🙂 pozzz

  5. Archibald57
    10. februara 2010. u 07:09

    Nemam šta više da kažem. Sve što sam mogao reći o duši i njenom bolu, napisao sam na svom blogu.

  6. 22. februara 2010. u 19:58

    Svaki pasus zgrčio mi je želudac, a poslednji pasus… ubi me u pojam. Tačno tako, kad odlaze zato što moraju, što život kaže tako, onda ostaje bol za ceo život.
    Kad jedan prestane da voli, onaj drugi ga vremenom preboli, sigurno. A kad se oboje vole, a ne mogu, ne smeju da budu zajedno, to boli za ceo život.

    • als011
      22. februara 2010. u 20:58

      Školjka, kad malo pogledam u nazad sve sam pisao neke „crne“ tekstove, deprimirajuće. Valjda u skladu sa odlazećom zimom i opštim padom u Srbiji. Ali, ide proleće, nasmejmo se i idemo dalje…
      Nažalost, opet da odgovorim na tvoj komentar, često su mi se u životu dešavali takvi rastanci koji „grče želudac“.

  7. 22. februara 2010. u 21:26

    E, ta ljubav, nije lako sa njom, a teško je i bez nje.
    Ajde stvarno da izađemo iz te tuge i grača.
    Ide proleće, pa kad krene vrbopuc, i-ha, ima da bude veselo! 🙂

  1. No trackbacks yet.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: