Početak > Ljubav, Moja razmišljanja > Šta to beše ljubav?

Šta to beše ljubav?

12. januara 2010. Ostavite komentar Go to comments

Da li ste razmišljalu šta je to ljubav, ili ste tu činjenicu uzimali zdravo za gotovo?

"Ljubav bez poštovanja je greh, to je greh koji rađa druge grehove." - Paolo Montegaca

Volimo nekoga da bi i svoj život dali za njega, a kroz neko vreme od ljubavi nastaje nazamisliva mržnja i otuđenje. Roditelj voli svoje dete, a opet novine su pune tekstova ubistava među članovima iste porodice. U čemu je srž ljubavi? Zna li neko odgovor?

Evo citata iz Wikipedije:

Ljubav je stanje jake emotivne naklonosti prema nekome ili nečemu.

Stari grci su razlikovali nekoliko vrsta ljubavi:

  • filija (φιλία)- prijateljska ljubav, koja drugome želi dobro, ljubav kojom drugome želimo pomoći, temelj svakog zajedništva. Filija podrazumeva jednakost (npr. dva prijatelja), vrlinu i poznanstvo. Motivi filije su praktični: jedna ili obe strane imaju korist od takvog odnosa. Koncept filije razvio je Aristotel.
  • eros (ἔρως)- ljubav koja je obeležena senzualnom željom i čežnjom za onim što se ljubi. To je ljubav usmerena prema osetilnom svetu (vid, dodir, okus…). Prema Platonu, eros se može proširiti i na ljubav prema unutrašnjoj lepoti, pa i prema samoj ideji lepote.
  • agape (ἀγάπη)- ideal ljubavi, uključuje milosrdnost, zauzimanje i brigu. Krajnji smisao te ljubavi je potpuno se posvetiti dobru drugih po cenu vlastitog života. Ova vrsta ljubavi nadilazi prijateljsku i erotičnu ljubav.
  • storge (στοργή) – prirodna naklonjenost, npr. prema deci ili roditeljima.
  • ksenija (ξενία) – ljubav prema stranom, gostoprimstvo, izuzetno važno u antičkoj Grčkoj. Gost i domaćin, koji bi pre gostovanja bili stranci obrazovali bi maltene ritualno prijateljstvo. Od gosta se jedino zahtevalo da bude zahvalan.

Iako nijedna naučna studija nije u potpunosti uspela da objasni formiranje osećaja ljubavi, novije studije u oblasti neuronauka ukazuju na mogućnost da se ljubav formira pod uticajem specifičnih hormona odnosno neurotransmitera na neuroprijemnike u mozgu. Među njima su testosteron, estrogen, dopamin, noradrenalin, serotonin, oksitocin i vazopresin. Za poslednja dva postoje temeljni dokazi da učestvuju u formiranju veze između roditelja i potomstva.

– – –

"Lako je voleti one koji vas ne vole. Pokušajte jednom da volite one koji vas vole" - Dušan Radović

Uzeću na primer ljubav prema svojoj deci. Ovo je toliko nepobitna činjenica da je prosto nemoguće reči da neko ne voli svoju decu. Ali…

Abortus – ubijamo svoje nerođeno dete, čije je srce tek počelo da kuca u našoj utrobi.

Siročići – svake godine se na hiljade dece napusti od strane svojih bioloških roditelja i prepuste na milost ulice, ili u krajnjem slučaju nekog od domova za siročad.

Usvajanje – mnogi roditelji prodaju svoju decu parovima koji su imućni i ne mogu imati decu.

Ako ostavimo te razloge za napuštanje svoje rođene dece; recimo da siromašni roditelji smatraju da će dete tako imati bolju budućnost; zašto čitamo da je otac /  majka ubila kćerku / sina jer nisu više mogli da izdrže zajedno? I obrnuto.

– – –

Često čujemo uzvik, „ja volim Srbiju!“ Često se pitam šta to stvarno znači, i šta zaista misle ljudi koji izgovaraju ovu rečenicu.

Da li ta ljubav označava nostalgiju prema mestu, predelu gde smo se rodili, odrasli, stekli prve ljubavi…

Da li ta izjava označava ljubav prema nečemu što nam donosi dobro; prema državi koja nam daje sigurnost, leči nas kad smo bolesni, školuje našu decu, interveniše kad nas nepravedno napadaju, finansijski pomaže kad smo u krizi…

Ima li ova izjava veze sa mržnjom prema drugim nacijama, religijama, grupama ljudi i krijemo se iza ove fraze…

Da smo emotivno vezani za naše pretke i nihova dostignuća, njihove napore da nama danas bude dobro…

Ja volim Srbiju, ja sam patriota / nacionalista; ako ne misliš kao ja ti si neprijatelj moje zemlje. Zašto?

– – –

"Svaka ljubav prolazi, a neslaganje ostaje zauvek." - Fjodor Dostojevski

Slušam pre neki dan emisiju na televiziji gde je bio intervjuisan gospodin Zaharije Trnavčević. On je izgovorio jednu rečenicu koja je mene vrlo zainteresovala. Kaže: „Ljubav nije ništa nego naša sebičnost!“

Dugo sam razmišljao i najzad shvatio da čovek ima pravo što je izveo takav zaključak.

Kad muž kaže „ja volim svoju ženu“, on u stvari misli, „ja volim što me kod kuće čeka skuvan ručak, opeglan veš, čista preobuka, sređeno kupatilo; što me čeka neko na koga mogu da se izvičem ili ga pomilujem ako to želim; postoji neko koga ne moram da molim za seks i koja mi se smeši i kad joj nije do odnosa.“ Drugim rečima muž kaže: „Ja volim svoju ženu jer ja volim sebe i moj egoizam ne bi mogao da podnese da živim bez nje!“

Kad žena kaže „Ja volim svog muža“, ona ustvari misli, „ja volim što on brine o našoj deci, što donosi novac da bi smo imali šta da jedemo i obučemo; volim kad me autom odveze do svojih roditelja ili negde u goste; volim kad mi donese neki poklon za moj rođendan – ustvari ja volim svog muža jer volim sebe i moj egoizam mi ne bi dozvolio da živim bez njega!“

Svaki roditelj voli svoju decu. Dok su deca mala roditelj je za nih oličenje Boga, savršenog bića, neko koga treba slušati bez pogovora. Roditelji vole svoju decu, slušaju ih, ponose se njima, ispunjavaju njihove neispunjene želje. Ali dolazi pubertet, deca postaju jogunasta, neposlušna, razmišljaju svojom glavom, žele da sve iskuse, ne veruju tuđim iskustvima… Roditelji se ljute, gube tlo pod nogama, ljute se, prave grimase, pominju njihovo vreme kada se nije smelo protivrečitima starijima. Jaz postaje sve veći i veći, i niko ne želi da razložno porazgovara o svemu. Mali broj dece se slomi i ostane uz svoje roditelje, postaju njihove sluge, njihov oslonac u starosti, ostaju ubijeni u svom razvoju, ostaju bez svog života koji su trebali sami proživeti i iskusiti…

"Ljubav počinje uzdasima i završava se zevanjem." - Džonatan Sfift

Deca odlaze, nalaze svog partnera, nalaze svoj život, žele da budu svoji. Oni ne mrze svoje roditelje; oni su iznenađeni roditeljskim rečnikom, kletvama, prebacivanjima, odbacivanima. Najgore je kad deca dovedu u roditeljsku kuću zeta ili snaju. Pakao ne gine!

Da li je to roditeljska ljubav. Hasanaginica – pročitajte, – primer za večita vremena.

Roditelj ima osećaj da gubi svoje dete. Gubi onoga što treba da ga gleda u starosti; da mu pruži čašu vode kad onemoća, da mu opere veš kad se usmrdi. Roditelj je izdan. Izdalo ga je rođeno dete da bi se priklonilo nekom tuđincu. Taj tuđinac je neprijatelj kojega treba uništiti svim silama i vratiti svoje dete pod roditeljski skut. Majke prednjače u tome. Majke od božijih namesnika postaju đavolovi advokati.

Surovi život nam ne ostavlja alternativu. Patnja na svim nivoima – ljubav dvoje mladih zamenjuje patnja i roditelja i dece. Zašto?

– – –

Zašto ja volim svoju domovinu?

Ovde sam rođen, ovde su grobovi mojih predaka, ovde su moji prijatelji… Pa šta!

Kakvu ja sreću ima što su ovde grobovi mojih roditelja. Prođe po nekoliko godina da ne odem na groblje da posetim grob svog najbližeg. Ovde sam rođen, ali nisam bio u svom mestu rođenja preko 30 godina. Sada je to pusto mesto, gde živi samo nekoliko baba. Ovde sam sagradio kuću, decu odgojio i sreo svoju suprugu. Je li to jedini razlog da volim svoju zemlju?

Volim Srbiju zbog njene istorije. Ostavimo mitologiju, šta imam od te istorije. Kad pogledam i nije baš bila neka istorija, sami ratovi, jad, patnja, muka…

"Ljubav je uvek plemenita i lepa; ali stvarnost se brine da ona prolazi kroz šumu kopriva." - Martin Kesel

Ponosim se zbog Đokovića ili Dokićeve. Lepo, ali ja i moja deca nemamo ništa od njihovih miliona evra, a i oni kad se nafatiraju novaca odu i žive u Australiju ili Ameriku.

Volim Srbiju jer brine o meni kao građaninu? Nikada nije Srbija brinula o meni, nikada. Ostavio sam ogromnu energiju zidajući ovu zemlju, a danas gledam moju apatičnu decu kako traže posao za 200 evra.

Iz Srbije je otišlo oko 2 i više miliona ljudi. Otišlo da se ne vrati. Da li su oni mrzeli Srbiju. Ne verujem. Voleli su je više i od mene i od vas, ali nisu mogli da gledaju gadove – političare – tajkune, kao uništavaju ono što oni vole svim srcem. Oterala ih je fukara i proglasila iz nepatriotama i izdajnicima.

– – –

Dobro, šta je zaključak?

Šta je ljubav?

Ljubav je egoizam. Ja te volim zato što mi trebaš. Trebaš mi da mi napraviš decu. Trebaš mi da me gledaš u starosti. Trebaš mi da me izdržavaš. Trebaš mi da mi pereš veš i kuvaš ručak. Trebaš mi…

Zato te ja volim. Ali ako se pobuniš i kažeš, nisam ja tvoj rob, tada je granica između ljubavi i mržnje vrlo tanka.

Tanja od ženske kose i vrlo se lako kida.

A zašto život teče dalje.

Interes. Nema više ljubavi, ali postoji interes. Zbog interesa trpimo i ono što ne bi smo nikada.

Zbog interesa gazimo naše ideale iz mladosti.

"Nesta vina nesta razgovora. Nesta blaga nesta prijatelja." - Srpska izreka

„Ženska ljubav je slična vreloj supi, prva kašika je vrela, svaka druga kasnije sve hladnija.“ – Ludvig Berne

Advertisements
  1. 13. januara 2010. u 03:32

    Vrlo grubo, nekako muski ali istinito receno.
    Da i ja cesto mislim da je ljubav sebicno osecanje, a opet svi zudimo za njom jer NAS ispunjava.
    Pisah i ja o tome jednom..

    • als011
      13. januara 2010. u 10:30

      Zelena, to je tako kompleksno pitanje da je potrebno tri toma knjiga da bi se sve obradilo, ako je to i moguće. Odvajam „zaljubljenost“ od „ljubavi“. (Lično mislim da je naš Srpski jezik siromašan po pitanju ljubavi, više reči imamo o mržnji i ratovima). Zaljubljeni par ruši sve norme i barijere i sve vidi ružičastim očima; sve to služi da se dvoje spoje i stvore porod; ali zaljubljenost kad-tad prođe i šta ostaje. Samo interes, koji sam već naveo. Negde interesa nema pa se svi lepo raziđu, a negde taj interes postaje obaveza i tada nam je lepše da to zovemo „ja njega / nju volim“, nego da kažemo „ona / on meni treba“.
      Daj mi link gde si pisala o tome, voleo bih da pročitam.
      Uh, ja kad odgovorim, napišem čitav roman…
      Dobro jutro i nemoj da se negde izgubiš u ovoj magli, mogla bi da dolutaš do Borče 🙂

  2. 13. januara 2010. u 17:47

    http://zelenavrata.wordpress.com/2008/12/12/ljubav/
    evo delica razmisljanja na istu temu, a ako zalutam u Borcu javicu se 😀

  3. als011
    13. januara 2010. u 21:51

    Hmm… podrobno sam pročitao tvoj blog i vidim da smo došli do istog razmišljanja.
    Počitao sam i komentare i uvideo da ustvari niko nema pojma šta je to ustvari ljubav. Uglavnom se pominje ljubav majke prema detetu. Slažem se, ali to je po meni više instinkt, neka hemijska reakcija koja traje taman toliko dugo dok dete ne uđe u pubertetu i postane svoj čovek. Tada te iste majke pokušavaju da zadrže to isto dete uz sebe, a ako ne ide kreće mržnja, ali ne prema svom detetu već prema zetu / snaji, koji su „razbili porodičnu sreću“.
    Drugo što se pominje je ljubav Boga prema nama. Tek tu ništa ne razumem. U čemu se ogleda ta ljubav? To je takva floskula kao kad smo imali slike u učionicama sa drugom Titom koji je „gledao i pazio“ na sve nas.
    Niko nije pomenuo ljubav prema domovini. To izgleda nije važno; služi samo za podjebavanje drugih.

  4. 14. januara 2010. u 13:50

    Eh, pa koliko domovina promenismo do sada, koju da volis 🙄

  5. veshtichanstvena
    14. januara 2010. u 17:12

    Hmm… evo i mene ))))))))))
    LJUBAV je ono što se ne može definisati. Niko to nije uspeo do sada, pa nećemo ni mi.Sve što može da se klasifikuje i svede pod definiciju, nije Ljubav…
    Ljubav je kada nekoga voliš, a ne postoji ni jedan razlog za to.Jednostavno ga voliš.Ne voliš ga jer ti treba, nego ti treba jer ga voliš.
    Voliš ga ne “ i takvog kakav je“, nego upravo zbog toga što je takav kakav je.I ne bismo ga mogli voleti nikako drugačije.Ni boljeg ni goreg.
    Kada je on ili ona odgovor na sva naša pitanja o smislu postojanja…

    • als011
      14. januara 2010. u 21:11

      Vidiš da su stari Grci pokušali da klasifikuju razne vrste ljubavi. Mislim da su oni mnogo više razmišljali o ovome nego što sam to ja. Potakla me je misao g.Trnavčevića; ljubav je egoizam.
      Ima neke istine u tome, kao što ima i neke neistine.
      „Ljubav je kad nekoga voliš…“ veliš ti. A šta znači to nekoga voleti. Jel ga volim što sam ga rodila, ili ga volim jer mi je lepo u njegovom društvu, ili ga volim jer se osećam sigurno kraj njega… ili…
      Ma nemam pojma.
      Znam da mnogi žalimo za nekim i kažemo da smo ga voleli tek kad on ode sa ovoga sveta. Dok je tu – niko ga ni ne primećuje i ne pita kako mu je.

  6. veshtichanstvena
    14. januara 2010. u 23:30

    Pitaš me šta to znači?)) U tome i jeste poenta i zato nema definicije.
    Za svakoga od nas, drugo znači.

  7. als011
    15. januara 2010. u 00:00

    🙂 Tačno, – nema definicije.
    Ali, „man gave names to all the animals“, pa verovatno svi mi tražimo da neke stvari definišemo, klasifikujemo, imenujemo itd.
    Bolje je ovako, zar ne?
    Pozzz 😛

  8. veshtichanstvena
    15. januara 2010. u 16:27

    Naravno da je bolje…Osećaj koji niko ne može staviti pod definiciju koja bi postala istina za sve …Nema ničega pod kapom nebeskom što je isto za sve nas, a posebno ono što nam je dato od neba NA DAR I ZOVEMO JE lJUBAV…
    JER SVE JE LJUBAV što je lepo, a nikome ne nanosi zlo…
    Pozz od „zvončice“ 😉

    • als011
      16. januara 2010. u 11:28

      Ha, dobila si novi nadimak, a mislim da ti više i priliči 🙂
      Reci mi Zvončice, šta umire poslednje; nada, vera ili ljubav?
      I da li umire ili to sve ide s nama na onaj svet, svet koji je opisala naša Duda u priči „Onaj svet ili raj“.
      http://dudaelixir.wordpress.com/2010/01/14/onaj-svet-ili-raj/

  9. veshtichanstvena
    16. januara 2010. u 16:14

    Ništa ne umire..Verujem u Ljubav..Ne nadam se, nego verujem u to da toliko dobrih emocija koje emitujemo svi mi na ovoj planeti, moraju negde biti i postojati..i kada nas više ne bude ovde u ovom obliku…
    Kao što mi ne umiremo smrću svojih tvoraca ili roditelja, tako ni ljubav koja je naše čedo, ne umire sa našim telesnim delom..Samo kruži u postojanju i u vremenu o kojem mi nemamo pojma..Nije nam dato da saznamo odgovore na svako pitanje, a možda smo ih čak i dobili, no naši umovi nisu u stanju da ih percepiraju…Verovatno je tako, jer nam naša ljudska prepotentnost ne dozvoljava da od drveta vidimo šumu, niti od šume da vidimo drvo.Mislimo da su odgovori strašno komplikovani i da su negde sakriveni i uvijeni,a sigurna sam da nam ispred nosa prolaze svaki tren…Ne umemo gledati dovoljno blizu.. Dato nam je da osećamo Ljubav i milinu voljenja svega ,da volimo na milion načina, u raznim vremenima i situacijama, pa treba da se okrenemo razvijanju toga što nam je dato…Eto..To misli jedna „zvončica“, koja živoz shvata „olako“ ))))))))))))

    • als011
      16. januara 2010. u 16:31

      Pa znaš onu izreku „Nada umire poslednja…“, ali nema veze, sviđa mi se tvoj odgovor, čak, i očekivao sam ga na taj način.
      Slušao sam sinoć III program Radio Beograda i jednu pesnikinju (Мирјана Божин) gde je recitovala svoje kratke pesme. Jedna je otprilike išla ovako:

      „Ovde me niko ne voli,
      Ovde niko nikoga ne voli,
      Pa zašto onda živimo zajedno,?
      Zato što smo potrebni jedno drugome,
      Zašto je onda tako teško voleti jedno drugog kad već živimo zajedno?“

      Zvončica (nije pežorativno ili frivolno) je ona koja svojim čarobnim prahom uvek pomogne Petru Panu kad mu je najteže. Zar taj opis ne odgovara tvom optimizmu? 😛

  10. veshtichanstvena
    16. januara 2010. u 16:53

    Shvatila sam odmah zašto si me nazvao Zvončicom,i zbog toga i jeste pod navodnicima to olako, jer kao što rekoh, mnoge stvari nam deluju drugačije ako ih bolje pogledamo )))))
    Ne nadam se. Nadaju se oni koji nisu sigurni ,a ja jesam. Ja VERUJEM ))))))))))
    Kod mene, u mom svetu, nada se i ne radja. Postoji vera u nešto ili ne. Uglavnom ovo prvo ))))))))) Verujem u dobro, iako vidim i zlo, verujem u ljubav iako vidim i mržnju oko nas…
    Verujem u svrhu svega… pa i postojanja tog čarobnog praha vere u pozitivno, i zbog toga pravim zvezde u prahu, dodajem im mirise i ukuse razne..
    Svratite u moju pećinu, u kotlu se uvek krčka neki eliksir )))))))))))

  11. Archibald57
    17. januara 2010. u 14:52

    Rado bih nešto rekao, ali posle tvog dijaloga sa Vešticom, nemam šta ni da dodam ni da oduzmem. Samo ću reći-živela ljubav i citirati Olivera Dragojevića „Da nije jubavi, ne bi svita bilo“. Inače se slažem da je ljubav negde duboko u nama čedo našeg egoizma. Da nije tako, čovek bi mogao da živi sam, bez roditelja, žene i potomaka.

    • als011
      18. januara 2010. u 02:26

      Izvini na kasnom odgovoru, danas su mi bliznakinje napunile 15 godina pa sam malo više konzumirao, znaš već…
      Tek sad sam malo došao pameti. 😦
      O ljubavi je zaista toliko toga rečeno, ali naša Veca lepo reče, svako ima svoje iskustvo ljubavi, koje je samo njegovo i koje je jedinstveno.

  12. Archibald57
    18. januara 2010. u 11:10

    Sa malim zakašnjenjem pridružujem se čestitkama za rođendan bliznakinjama. Kako je to lepo imati bliznakinje, mada znam da je teško odgajiti, ali zar deca nisu najveći dokaz ljubavi o kojoj ovde beše reči. Kada se iz ljubavi rodi ljubav i još dupla, to je sreća i radost neslućana. Živela ljubav.

    • als011
      18. januara 2010. u 13:23

      Hvala na lepim rečima.
      Pokušaču da ubacim sliku svoje porodice (ako uspem).

      • 10. oktobra 2012. u 13:13

        Alex, divna ti je porodica, tri put ura za nju: URA, URA, URA ❤ :D.

        A tekst nisam sad raspolozena da procitam posto nakon onog ovlas pogleda dobih utisak da ce tu biti i stvari s kojima se mozda necu sloziti jer ljubavi dajem mesto na pijedestalu zivota iako mozda nije uvek zasluzeno. Necu da si kvarim iluzije bar ne u ovi momenat :D.

        • 10. oktobra 2012. u 14:34

          Hvala Tanja, slika je dosta stara i, kao i sve, i moja porodica se u međuvremenu izmenila. Ali, hvala Bogu… 😀
          Ineče ovo je moj stari tekst, o ljubavi, kada razmišljam „logično“ o nećemu što se ne da logićno razmišljati 😉

          • 11. oktobra 2012. u 15:45

            Neka ste svi zivi, zdravi i na vagi teski :OK: :D.

            A ljubav i logika… Hm…. Znam kako je to tesko spojiti… 😀

  13. Archibald57
    18. januara 2010. u 18:09

    Divno je imati veliku porodicu. Samo onaj ko to nema zna šta to znači. Neka su ti zdravi i veseli svi.

  14. 22. januara 2010. u 01:22

    Als, izbroja li ih ja 6 komada? 😯

    • als011
      22. januara 2010. u 10:46

      Biće da je tako… 🙂
      Ovo je moja omiljena slika, snimljena pre nekih 6 godina…

  15. 8. februara 2010. u 14:17

    Ako smem da dodam malo…? Onako iz mog ugla.
    Naravno, možda se suština stvari ne prepoznaje dovoljno dobro iz mog ugla,ali odavde meni to izgleda ovako.
    Ne bi trebalo mešati potrebu sa ljubavlju…A, to na žalost mnogi rade. Rade roditelji, rade deca, rade muževi i žene…Mala doza egoizma, nasuprot tome nije na odmet.I mala doza ljubavi prema sebi samom.
    Nikada mi nije bilo jasno ( ne kažem da želim da opovrgnem-ali ne mogu da razumem) istu izjavu koju sam čula više puta od različitih žena.“ Čim sam videla moju bebu, zavolela sam je najviše na svetu… “
    Ja sam moje bebe posmatrala kao male nezaštićene vanzemaljce pri rodjenju, a moja ljubav prema njima je rasla i raste zajedno sa njima. Da sam imala mogućnosti ili prilike usvojila bih još dece i volela bih i njih isto kao i ovu decu koju sam rodila. Bez ikakvih razlika i očekivanja. A, ima istina je, egoizma u svemu tome. Ja uživam u njihovom odrastanju. I istina je- sve vreme radim na tome da im ojačam krila i obezbedim „siguran“ let, a kad polete, nekako osećam bol u duši-kao da odlazi jedan veliki deo mene.
    Što se ljubavi u vezi tiče, nisam adekvatan sagovornik ni za to,jer sam u malom rascepu izmedju onoga što mislim i živim sa onim što vidim da se dešava oko mene… Ja sam svojim primerom pokazala da ne ostajem u vezi u kojoj nema ljubavi ( obostrane ),ni zbog čega i ni zbog koga, a vidim da bolje prolaze oni drugi koji ne rade tako…Ali, ne mogu drugačije, takva mi „ranfla“ valjda…

    • als011
      8. februara 2010. u 15:03

      Perla, sviđa mi se tvoj komentar. Ja mislim da, kao i za sve, i za ljubav treba imati mere. Kao kad nekog voliš pa ga zagrliš – ako ga mnogo voliš i mnogo zagrliš, on će se ugušiti. Nažalost, mnogi roditelji tako stegnu svoju decu, ne dozvoljavajući im da se otisnu u svoj život, te se deca „uguše“. To za mene već nije ljubav, to je egoizam roditelja.
      Zaljubljenost je jedno, kao na mračnom nebu sjaj jedne tačke – zvezde. Ljubav često ni ne prepoznajemo, i ni ne prihvatamo da je imamo – kad mi je otac poginuo tek tada sam shvatio koliko sam ga voleo, i posle mi je bilo žao što nisam više to pokazivao.
      Hvala ti na komenaru, sjajan je… 🙂

      • 8. februara 2010. u 15:35

        U svemu treba imati mere zar ne? Tu se slažemo,ali u ljubavi predje čevek meru čas posla,a da nije ni primetio( u najboljoj želji i nameri ). I sada mi pade na pamet nešto što smo zaboravili da pomenemo, a mislim da je bitno- samokontrola… Čini mi se da je bitan faktor u celoj priči i odlična preventiva „gušenju“..
        Da ljubav ( pravu )često ni ne prepoznajemo, jeste tužno, ali istinito. I na žalost evo, tvoj primer je dokaz da nije uvek tačna izreka „nikad nije kasno“ Ali, ne tuguj i ne pati zbog onoga što ne možeš da promeniš, nego otvorenih očiju, srca i duše promeni ono što možeš. Sada. I tvom tati bi to sigurno bilo drago.

  16. 9. februara 2010. u 19:07

    Šta lepše opisuje ljubav od fotografije koju si postavio? Po meni ništa drugo. 😀 Ovaj drugi link tvoje omiljene fotografije nije dobar, pa ispravi. 😉

    Čovek je po prirodi egoistično biće, okrenuto sebi pre svega i daje sve od sebe da sebi ugodi. Kada neko kaže: „ne mogu da živim bez tvoje ljubavi“, „Ako me ostaviš, ubiću se.“. „Toliko te volim, da ne mogu da zamislim život bez tebe.“…sve je to samo sebičnost. Znači MENI neće biti dobro bez nekoga, bez onoga što mi taj neko pruža. Po meni to nikako nije ljubav.

    Ljubav je bezuslovno davanje. Kada je čovek spreman da daje, a da ne uslovljava drugu stranu, da mu uzvrati nečim. Roditelj voli svoje dete bezuslovno, ako ne očekuje da će sutra to dete da ga čuva i gleda kad ostari.

    Dete voli svog roditelja ako je sutra spremno da pomogne svom roditelju, bez obzira što on to ne traži od njega. Muž voli svoju ženu ako je spreman da pazi i brine o njoj i njihovoj deci, bez obzira da li ima spremljen ručak kada dođe kući.

    Žena voli svog muža kada pazi i brine o njemu, bez obzira što on nigde ne radi. Volimo svoju zemlju ako smo spremni da joj dajemo i ako nam ona ništa ne uzvraća. (možda su primeri glupi, ali suština onoga što govorim je u davanju).

    Ako nam je ono što dajemo uzvraćeno, bez da smo tražili, onda je to sreća i velika prava ljubav. Na to se samo od sebe nadovezuje poštovanje.

    Znači ja svog muža ne volim zato što on brine o meni i našoj deci, već zato što mogu da ga učinim srećnim sa svim onim što mogu da mu dam. Ja ga volim zato što mu se sviđa moja čorba. 🙂 I obrnuto, on mene voli i srećan je kada mene sa nečim može učiniti srećnom.

    Nesrećna ljubav je kada je neko spreman da daje i da pored toga što ništa ne traži, ništa ni ne dobija. Najlepše ljubavne pesme su napisali ljudi u takvim situacijama.

    Ljubav prema zemlji, mislim da je na ovim našim prostorima prosto neuzvraćena ljubav. Volim svoju zemlju, puno toga sam joj dala od sebe, a za uzvrat nisam dobila ništa. Neću da joj pišem pesme, ali zato ću bez griže savesti moći da odem iz nje. To se zove mudar postupak. Kao kada posle jedne žene koju čovek voli i bude spreman sve da joj da, a ona njemu ništa, on napiše pesmu, prežali je i nađe neku drugu spremnu da daje sebe. 😉

    • als011
      9. februara 2010. u 19:33

      Čarolijo, šta da ti kažem, super si shvatila moj tekst, i još više ga upotpunila. Uvek sam govorio da nemam dara za pisanje, a imam toliko toga da kažem. Na sve me potakao taj Trnavčević kad je rekao da je ljubav sebična. I Ljiljana Lašić je rekla nešto slično u jednoj emisiji, pa sam se i ja malo zamislio nad svime.
      Mislim da se sve svodi na prirodni instikt, uvijen u našu ljudsku oblandu razuma, a to je da je sve u prirodi INTERES. Tako i ljubav prema nekome je vapaj da nam taj neko treba. Tako ja volim Srbiju jer mi treba država da mi pruži sigurnost za mene i moju porodicu; zato ću da radim kao mrav i plaćam porez i idem u vojsku i na radnu akciju ako treba. A Srbiji možda ne treba moja ljubav, ja se tu trtim i guzim da bi me ona volela pa, ako Srbija izneveri moja očekivanja, tada se to zove „neuzvraćena ljubav“ i ja sam gnevan.
      Drugo je zaljubljenost, to je neka sasvim druga tema i sasvim drugo stanje. 😉
      Za sliku probaj ovaj link
      http://pets.webshots.com/photo/1235653025063079041gCMUJW

  17. 9. februara 2010. u 21:36

    Ljubav k’o ljubav, neko shvati ovako, neko onako. 😉

    Posle ove fotografije mi je i jasno što se razumemo. Deca su ti predivna. Sigurna sam da u vašem domu ljubavi nikada ne nedostaje. 😀

    • als011
      9. februara 2010. u 22:22

      Ahhha, 🙄 Sada imam 4 pubertetlije u kući koje misle da su najpametnije na svetu.
      Šalim se, hvala Bogu da su svi živi i zdravi. 😉

  18. 11. februara 2010. u 23:08

    Sve ste već rekli, mogu samo da dodam da je ljubav jedino što nam je ostalo u ovom totalno upropašćenom svetu, a što još vredi i zbog čega treba živeti.

    • als011
      11. februara 2010. u 23:26

      Breskvice, sve smo rekli i ništa nismo rekli 🙂
      Vidiš koliko komentara, a ljubav ni ne haje; uvek je nova i neponovljiva 🙂

  19. 10. oktobra 2012. u 13:19

    U ime ljubavi i licnog poimanja iste, ostavicu link verzije pesme koju, inace, peva i Oliver Dragojevic, ali je meni Maja za par klasa bolja u ovoj izvedbi.

    • 10. oktobra 2012. u 14:36

      Znam za Olivera Dragojevića i njegovu verziju, ali, u pravu si, ova Majina je mnogo lepša 😉

      • 11. oktobra 2012. u 15:46

        Sve je to meni „ono nase“, ali ovde su u pitanju nijanse i to malo izrazenije :OK: :D.

  20. 10. oktobra 2012. u 13:29

    I jos jedan spot u ime ljubavi prema svemu i svima koji zasluzuju da budu voljeni. A i prema nama samima jer i mi dusu za ljubav imamo :OK: :D.

    • 10. oktobra 2012. u 14:41

      Uh, Tanja, najteže je biti sam. Teško je voleti i onda se odvojiti od osobe koju voliš. Ljubav nam je neophodna, ali je i jako velika bol rastanka. Moj problem je da se lako zaljubim, i mnogo patim kad se sve završi… koliko suza je isteklo iz mene u ime ljubavi, to samo jastuci u mojoj sobi znaju… a opet, hrlim ka novim ljubavima… neka… život bi bio užasan bez ljubavi… 😀 😉

      • 11. oktobra 2012. u 15:56

        A, bre, Alex… (sad bi me moji najblizi iskritikovali zbog ovog brekanja, ali namerno je :D).

        Na temu ljubavi imala bih sto sta da kazem. Nit’ s njom nit’ bez nje… A osecaj ne zamenljiv, ne zaboravan i onaj s pocetka i onaj s kraja kad nam srce pocepaju k’o ludak novine… 🙄 😀

        Izbole su me pcele zbog tog meda, a opet bih ruku u kosnicu stavila da se osladim, bez obzira na posledice :D.

        A sto rece @ Dolly u nekom komentaru, volim da volim, brate mili. Ako nista drugo neka to bude cvet u saksiji koji je uspeo da nikne, beton po kojem gazim pored reke, dobro spremljeno jelo i pice koje mi je bas leglo, vedro, plavo nebo iznad mene… Toliko toga se moze voleti i mnogo je dobar osecaj …< 3 😀

        • 11. oktobra 2012. u 18:30

          He, he Tanja… brekaj ti meni, to mi uopšte ne smeta… znam da je sve u stilu 😀
          Lepo je rekla Dolly – ona je zaljubljena u život koji joj ljubav uzvraća svaki dan na neki drugi način, i ona je mudra jer život je ne može tako lako povrediti zbog neuzvraćene ljubavi 🙂
          I ja bih mogao romane da napišem o mojim ljubavima, (ne onim knjiškim kojima se ljudi „prazne“ duše kite u nedostatku svojih), već šta sam sve doživeo, kako sam lebdeo u išćekivanju, i kako sam tresnuo o zemlju kad pogled zamakne za vrata poslednji put… Ali, to je nešto što je oplemenilo moju dušu, što mi se vrati kad se zagledam u nebo, što mi izmami osmeh dok mi je pogled uperen u daljinu…
          Nego mnogo smo se mi raspisali o ljubavi 🙂 , da „gospodin MB“ ne bude malo ljubomoran 😉

          • 11. oktobra 2012. u 18:52

            Ne postoji gospodin MB, vec samo B :D. MB kombinacija je moja i nicija vise (M – prvo slovo devojackog prezimena) :D.

            A o ljubomori, sta reci… Valjda smo svi bar malo ljubomorni, ali se ne bih dalje udubljivala u procenu drugih. O sebi mogu da govorim (ali necu :D) da li sam, kada i koliko ljubomorna :D.

            Dolly je kod mene ostavila komentar da sam osoba koja, naprosto, mora da voli. Nadovezala sam se na to i napisala ti poslednji pasus u komentaru iznad 😀

        • 11. oktobra 2012. u 18:39

          Moji tekstovi , istiniti, posvećeni nekoj ruskinji 😀
          http://wp.me/sytB6-panj
          http://wp.me/sytB6-sunce
          http://wp.me/pytB6-2o

  1. 9. februara 2010. u 19:54

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: