Početak > Moja razmišljanja, Život > Sreća ili nesreća

Sreća ili nesreća

17. novembra 2009. Ostavite komentar Go to comments

Često se u životu zapitamo u čemu se sastoji sreća. Ne mislim na onu vrstu sreće kad vam se rodi dete, ili onu vrstu nesreće kad vam umre neko vrlo mio; već sreća u životu; kada se neko oseća srećnim, ispunjenim, zadovoljnim. Često se desi da uspešni poslovni ljudi, filmske glumice, manekenke, bogataši… ali i siromašni, porodični i uglavnom ljudi svih slojeva, izvršavaju samoubistva nezadovoljni svojim životom. U oproštajnim pismima često piše da su bili nesrećni, usamljeni, prazni. Nama koji gledamo sa stane to izgleda čudno. Zašto neko ko ima veliku kuću, puno para, oduzima sebi život. Zašto neko ko ima puno dece i unuka, diže ruku na sebe jer je „usamljen“.

Pre nego što dam svoj komentar, navešću dva citata iz dva vremenska perioda i dve različite knjige.

Prvi citat je, naravno, iz Biblije i to sam početak. Navešću samo fragmente.

1 U početku stvori Bog nebo i zemlju.
3 I reče Bog: Neka bude svetlost. I bi svetlost.
9 Potom reče Bog: Neka se sabere voda što je pod nebom na jedno mesto, i neka se pokaže suvo. I bi tako.
14 Potom reče Bog: Neka budu videla na svodu nebeskom, da dele dan i noć, da budu znaci vremenima i danima i godinama;
20 Potom reče Bog: Neka vrve po vodi žive duše, i ptice neka lete iznad zemlje pod svod nebeski.
25 I stvori Bog zveri zemaljske po vrstama njihovim, i stoku po vrstama njenim, i sve sitne životinje na zemlji po vrstama njihovim.
27 I stvori Bog čoveka po obličju svom, po obličju Božjem stvori ga; muško i žensko stvori ih.
31 Tada pogleda Bog sve što je stvorio, i gle, dobro beše veoma.

Drugi citat je od pisca Vladimira Pištala gde je u Peščaniku govorio o životu Nikole Tesle.

Tesla je voleo Ameriku. Tesla je uživao u Americi, sem prvih godina koje su mu bile jako teške. I on je govorio o američkom idealizmu. Ta ogromna radna energija je Teslu inspirisala, tu su se našli ljudi koji su ga razumeli, a nisu se našli ni u Budimpešti, ni u Parizu ni na drugim mestima gde je bio. Većina njegovih projekata ne bi bila ostvarena bez te Amerike.
Onda, on je apsolutno odbijao kompromise, što nije bila stvar naivnosti, nego stvar izbora. Postoji taj sentimentalan, a to je možda nama i u prirodi, odnos prema Tesli. Eto, nekako se sve to desilo. Nije se desilo nekako, tačno se zna nekoliko odluka koje je Tesla napravio, kada je mogao da dobije novac koji mu je potreban, pod uslovom da se veže za određene institucije. On je mislio da bi on u instituciji umro. Ja ne ulazim u to da li je on tu bio u pravu ili nije bio u pravu. Hajde da pretpostavimo da jeste. Onda je on izabrao ono što je jedino mogao izabrati, a to je da bude potpuno slobodan i da radi samo ono što on hoće. On je hteo da radi samo stvari koje samo on na svetu može da radi. Sve drugo što bi mogao još neko da uradi, e to neka uradi neko drugi, a ja neću.
Ja mislim da se to desilo Tesli. Znači, odbijanje kompromisa i sklonost da uzima ideje kao da su gotove činjenice. Kada bi na teoretski način iscrpeo neku ideju, njemu ona više nije bila interesantna. Sve ono što dalje dolazi, a dalje je praktično primena, novac, ostvarenje ustvari, uživanje onoga što je neko razumeo, to njemu nije bilo zanimljivo.

Šta povezuje ova dva pasusa. Povezuje ih STVARANJE. Moje lično mišljenje je da se čovekova sreća, njegova ispunjenost, njegova vrednost, krije u njegovom stvaranju. Bog je stvorio Zemlju i sve ostalo. On nije ni kupio, ni zaradio, ni pozajmio… On je osmislio, zavrnuo rukave, i stvorio. Tada je pogledao svojih ruku delo i rekao da je to dobro.

Mislim da je današnje potrošačko društvo, zasnovano na kapitalističkom zgrtanju kapitala, uništilo sreću u ljudima. Sreća nije u novcu, veliki novac stvara velike probleme. Pokloni nas čine lenjim. Lenčarenje nas čini usamljenim. Usamljenost nema smisla, vodi samodestrukciji.

Tesla je mogao da zaradi ogroman novac, ali on je bio srećan čovek kad je stvorio nešto. Naravno, novac je potreban za život, ali ako novac postaje cilj tada sam život prelazi u drugi plan. Verujem da ste svi vi u životu osetili čar stvaranja, i ponos kada to nešto izazove divljenje kod drugih ljudi. Bili domaćica koja je stvorila predivno jelo za drage goste; bili umetnik koji je stvorio delo koje će ostati iza njega godinama; bili inžinjer koji je stvorio prototip nove mašine; mislim, da ste svi srećni kada se to dogodi.

Ima li sreće u nekom ko radi u bezličnoj firmi, gde mora da se pokorava neprilagođenom rukovodiocu, gde novac koji zaradi odmah mora da da za takse, komunalije i druge izdatke, gde višak novca daje za neke tehnološke novotarije, koje često skupljaju prašinu, ili nas čine nesrećnim kada se pokvare, a taman smo se navikli na njih. Ljudi su postali roboti, zombiji; nema ozarenog lica ratara koji posmatra pšenicu kako raste, ili cvećarke koja je dobila novu vrstu ljubičice ukrštanjem. Danas se često osetimo potišteno kada nas pozovu na svadbu, na babinje, na rođendane. Odmah pomislimo koliko će to da košta. Umesto radosti osetimo teskobu.

Teško je danas biti srećan. Kako znamo da se sve u životu menja, tako i naš posao danas može biti dobar, a sutra da ga više nema. Naviknemo se, uljuljkamo, ukorenimo, mislimo dobro je, a tada se sve promeni i mislimo da se život srušio. Lepo je rekao Vajar Beogradski; -Ja sam srećan kada stvaram.

Advertisements
  1. 19. novembra 2009. u 21:18

    Apsolutno se slažem!
    Nažalost, razvoj civilizacije, društva uopšte, osim neospornih prednosti, sa sobom, neodvojivo, nosi i mnoge nus pojave. Trka za uspehom, napretkom, konkurentnost, ubrzani život u kapitalističkom društvenom uredjenju ne daju nam vremena da se osvrnemo sa strane, ili makar da na trenutak pogledamo unutra, u sebe, u svoju dušu.
    Znam po sebi, po ljudima oko mene. Nekada, pre jedno desetak godina, ni tako davno, ni tako skoro, provodio sam sate i večeri čitajući poeziju, razmišljajući o njoj, pišući je. Par redova neke pesme koju sam pročitao, a pogotovu napisao, ispunjavalo bi me energijom, zadovoljstvom, neobjašnjivim užitkom, srećom! Danas, retko, retko se osvrnem i stignem da pročitam po neku pesmu, a pisao nisam (o pesmama pričam) bar pet-šest godina. Danas, poezija jednako izazove emocije u meni, ali zbog nje nekako smekšam, spustim gard, pa se osećam mnogo ranjivije u svetu u kome bivstvujem. Nekada, mogao sam da se totalno prepustim tim emocijama i da se osećam jakim, a ne ranjivim.
    Zato sada na svom blogu, makar jednom u deset ostova okačim po jednu svoju pesmu, jer je i to deo mene, jer tako pokušavam da ponovo doprem do onog oslobadjajućeg osećanja, jer poezija i umetnost zaslužuju makar tih 10-ak posto u našim životima, ako želimo da ostanemo ljudi, da ostenemo srećni, ispunjeni!
    Ponekad je umesto pesme lepo pročitati i ovakav članak, koji mami na razmišljanje, koji mami emocije koje u nama svakodnevica uporno postiskuje.

    • als011
      20. novembra 2009. u 11:57

      Radio sam nekoliko dana kod „gazde“ koji je nekoliko stepenika niže na nekom edukativnom i intelektualnom nivou od večine ljudi. Kad sam završio posao i primio pare, lenčario sam nekoliko dana gledajući TV i traćeći život. A onda sam ušao u garažu i od komada drveta napravio policu koja mi je nedostajala u radnoj sobi. Tada sam osetio da sam ispunjen. Tada sam se osetio ponosan, srećan. Nije to neka super polica, ima mnogo lepših da se kupi, ali ovu sam ja napravio. Onda sam dobio i ideju za moju priču.
      Hvala ti druže na pohvalama, ali ja ne smatram da umem da pišem neke bog-zna-kakve dobre tekstove. Ali, danas u eri kompjutera, i u mom životnom dobu kada se ljudi više ne sastaju uživo da razgovaraju, imam potrebu da napišem po neku reč. Pre neki dan me je jedan ukorio, „znaš, moj blog im 14.000 poseta, a tvoj jedva 2.000“. Kažem mu da mi nije pisanje da se nekom dodvorim, već da iskažem sebe, a mislim da je to kod 90% članova WordPressa. Zato postavi svoje pesme na blog s vremena na vreme, u meni ćeš imati vrlo zainteresovanog čitaoca.
      Lepe pesme možeš naći kod VESHTICHANSTVENA’S BLOG http://wp.me/oaEI
      Lepe priče postoje kod Zelena Soba http://wp.me/hhuA
      Pozdrav

  2. veshtichanstvena
    20. novembra 2009. u 19:56

    Sreća…eh. Toliko pokušaja da se definiše, da joj se da oblik, miris, boja i ukus…Veoma su nam različita vidjenja, od osobe do osobe..Svako ima svoj osećaj koji naziva srećom, kao i ono što je izaziva.
    Za mene, sreća = život u zdravlju, kao prvi preduslov. Sve ostalo ću pronaći u ljudima oko sebe, u sebi, u stvarima i pojavama koje me okružuju..
    Kao što reče Šamfor :“Gospode, poštedi me telesne patnje – za duhovnu ću se sam pobrinuti“..:lol:

    • als011
      20. novembra 2009. u 22:55

      Da znaš da sam se dugo dvoumio kako da nazovem tekst, par puta sam pisao naslov i menjao, i izgleda da nisam izabrao baš najsretnije rešenje. Nisam ni želeo da definišem sreću, hteo sam da definišem ispunjenost sobom što sam nešto uradio. Hteo sam da definišem svoje zadovoljstvo što sam uspeo da osetim sreću, radost kad sam napravio nešto svojim rukama za sebe, za svoju dušu.
      Da, zdravlje je najpreće i najdragocenije, ali ono je kao voda. Kada ga imaš nema ni miris, ni ukus, ni oblik. Ali kada ga nemaš vidiš koliko ti nedostaje. Kad ga nemamo tada smo nesrećni, a, opet zašto nismo srećni kada ga imamo.
      Žao mi je što ne znam da govorim 1.000 jezika, jer tada bih mogao da iskažem ono što mislim. Jedan jezik, pa i naš Srpski, je siromašan da kažemo sve što nam je na srcu, pa pod pojmom „sreća“ mi svrstavamo čitav niz osećanja. Evo, i ja sada osećam jedno od tih osećanja kad sam pročitao Šamforove reči… 🙂
      ps nemam pojma ko je taj Šamfor, ako imaš vremena, edukuj me nekim linkom. 😆

  3. veshtichanstvena
    20. novembra 2009. u 23:22

    Šamfor – Francuski pisac, i samo se sećam knjige koja se zove „Velike misli velikih ljudi „, to sam pročitala kao tinejdžerka…ali mi se urezalo u sećanje..
    Ako ti se čini zanimljiv, a jeste, kada pronadjem neku e-knjigu, poslaću ti na mail.
    Shvatila sam ja tvoje razmišljanje upravo onako kako si sada u komentaru pojasnio…
    Moj komentar su moje misli, a one su otišle u svom pravcu )))))
    I slažem se sa tobom…Sreća je svačiji vrlo lični osećaj miline i zadovoljstva.
    A zdravlje….eh.
    Možda sam naučila da ga „vidim“ i dok ga imam ( ako ga imam).Ono za mene ima i boju i ukus i oblik…kao uostalom sve o čemu sam ikad razmišljala, što sam osetila,videla, dodirnula…

    • als011
      21. novembra 2009. u 00:18

      Dogovoreno.
      Pogledaću i ja da nešto nađem na tu temu.
      Nešto me opet uhvatila „manija“ čitanja.
      Oće to s vremena na vreme.

  4. 28. septembra 2010. u 14:08

    Ovo je stvarno odličan tekst. I na prost način objašnjeno mnogo toga.
    Slažem se da je stvaranje ključ u životu, jer je ono što stvaramo ogledalo naše duše. I pokazuje kakvi smo zaista. A ako uspemo da budemo ono što jesmo, sreća je zagarantovana!
    A, novac je tek posebna priča. Materijalista je sve više, iza svakog ćoška i to je zaista tužno. Jedina podela medju ljudima koja bi trebalo da bude je na dobre i loše.
    A ne na osnovu materijalnog stanja i drugih gluposti.
    Šteta što su ljudi to zaboravili!

    • Alex
      30. septembra 2010. u 22:52

      Hvala Milice, zaista smo ispunjeni ako nesto stvorimo. Ne mora to biti teorija relativiteta, dovoljno je neka sitnica, ali uradjena nasom rukom. Materijalisti su nazalost hendikepirani za taj osecaj…

  1. No trackbacks yet.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: