Početak > Moja razmišljanja, Život > I am melancholy man

I am melancholy man

12. oktobra 2009. Ostavite komentar Go to comments

Koliko puta vam se ni ne ustaje ujutru iz kreveta? Ležite, pokušavate da dremate još malo, razmišljate o nečemu totalno bez veze, mislite kako bi danas moglo nešto lepo da vas iznenadi. Onda ili vam se pripiški, ili vas već zabole leđa od ležanja, pa se lenjo odvučete do kupatila, malo se doterate i još onako razbarušeni krenete da pijete svoju jutarnju kafu. Uvek kažete da je odvratna, imate kiselinu u želudcu od nje i nikad je ne popijete do kraja, ali sutra opet to isto činite.

Slušao je iza sebe tiho stenjanje zatvorenika koji su se teturali i nije morao da se okreće da bi video njihovr mrtve oči. Oni su još jedva govorili; najviše što su činili - ječali su; nisu više ni mislili. Logorski vic nazivao ih je muslimanima , jer su se potpuno predali svojoj sudbini. kretali su se kao automati, nisu imali više svoje vlastite voje. Erih Marija Remark: Iskra Života st. 61

Zašto ovakav uvod?

Ima li išta gore od beznadežnosti u životu. Govorim o onim trenucima kada jednostavno ne vidite svrhu svog života. Kada vas melanholija obuhvati svojim snažnim klještima i ne ispušta ma koliko se pokušavali otrgnuti. Uz tu kafu često obećate da ćete od sutra da malo poradite na sebi, skinete kilažu, očvrsnete mišiće, sredite frizuru; kako ćete od sutra da se više krećete, više družite sa komšijama i posetite neke prijatelje koje niste videli sto godina. Čitate novine, kriza, posla nema, štrajkovi, otpuštanja, samoubistva… Ma kome je još do posete i razgovora. Tako odustajete od svega, završavate svoju kafu i šta…

Ništa.

Znate za izreku; „kad ustanem da li da se umijem ili da se ubijem?“ Osećateli se tako? Ja ponekad.

Znam da je život jedan, znam da nema popravnog, znam da je oko mene Božija lepota koja čeka da je otkrijem, ali opet ponekad presedim u kući, kao poslednji moron  koji ne zna šta će sa sobom.

Gledam mojega komšiju gde ide ulicom. Ima troje dece, svo troje su školarci; ženi su mu pronašli rak pluća, lekovi koštaju kao đavo; a on ostao bez posla jer nije bio partijski podoban. Šta njemu da kažem; „Vidi komšija lepotu koju je Bog stvorio u svakom rascvetalom cvetu i svakoj ptici koja peva na grani!“

Moja sestra (ne rođena) je pre tri meseca dobila garsonjeru u Beogradu na nekoj nagradnoj igri. Super, ima dve kćerke jedna studira druga je u drugom stanju, trebaće im novaca. Kroz par dana moj zet je dobio infekciju bubrega  koji su mu otkazali i sada tri puta dnevno mora da prima dijalizu kroz dva debela creva na trbušnoj duplji. I to sve radi moja sestra i njene kćerke jer u bolnici to neće da rade. Moj zet ne radi, sestra ne radi, kćerka ne radi, prihoda nema. A svaka dijaliza košta! Što je najgore, starija kćerka je od uzbuđenja izgubila blizance koje je nosila. Ne znam, šta mojoj sestri da kažem; „sele, život je lep, uživaj u njemu dok možeš, on je neponovljiv!“ Smešno je što ona ima garsonjeru u Beogradu koju ne može već tri meseca da proda, jer je kriza i tržište je stalo, a u kući praktično gladuju.

Sećam se pre neki dan, bio je Krstovdan, komšija raspalio ražanj, bacio jagnje, okreće, i sve zaliva pivom, a miris se širi kroz celu ulicu. Već veseli, gosti se kikoću i zbijaju šale. Niko ne primećuje male cigačiće koji netremice gvire preko ograde velikih očiju. A i zašto bi ih neko primećivao.

Neznam, danas sam strašno melanholičan. Žao mi je ove moje Srbije u šta se pretvorila, žao mi je ljudi koji su gori nego vukovi jedan prema drugome, žao mi je moje i druge omladine koji ne znaju kako izgleda Beč, Keln, Rim; žao mi je mene što živim među mnoštvom ljudi  a ni jednog ne prepoznajem…

Kad čovek nema cilja, kad mu uzmu svaku nadu, kad mu ubiju svaku volju, tada to više nije čovek. Tada postajemo „muslimani“ sa kojima vlast može da radi šta god želi.

.

.

Muslimani: Pogrdni izraz za nesretnike, nemoćne koji su se nalazili u "baraci za oporavak", zapravo u predvorju krematorijuma, budući da "muslimani" nisu dobijali sledovanja za "radnike". Reč "musliman" je fonetska transformacija reči "Muselmann" što na nemačkom znači - skitnica! Eduard Čalić: Himmler i njegovo carstvo st. 108

Ministar rada i socijalne politike Rasim Ljajić kaže da se broj građana u Srbiji koji žive ispod granice siromaštva ove godine povećao za 60.000 do 80.000.

Od početka godine još šezdeset hiljada ljudi u Srbiji živi ispod granice siromaštva, izjavio je ministar Rasim Ljajić. Ekonomska kriza je doprinela porastu broja ljudi u Srbiji koji žive ispod granice siromaštva, izjavio je ministar rada i socijalne politike Rasim Ljajić, na skupu o ulozi Narodne skupštine u borbi protiv siromaštva. On je dodao da su na taj porast uticale i loše privatizacije. Najugroženije kategorije su nezaposleni, deca, stariji od 65 godina, osobe sa invaliditetom, Romi, izbeglice i interno raseljena lica, žene, ruralna staračka domaćinstva i višečlana domaćinstva.

On je dodao da „ne možemo da zabijemo glavu u pesak i da ne vidimo da je siromaštvo u Srbiji poraslo zbog efekata globalne ekonomske krize“.
„Prošle godine imali smo 7,9 posto onih koji žive ispod linije siromaštva, u prvoj polovini ove godine taj procenat je dostigao 9,2, što znači da imamo 650.000 ljudi ispod linije siromaštva“, rekao je Ljajić.

Reč je o preliminarnim rezultatima ankete o potrošnji domaćinstava, koju je uradio Republički zavod za statistiku za prvu polovinu ove godine. Prema tim podacima, svaki dvadeseti Beograđanin mesečno potroši manje od 8.360 dinara na hranu i ostale potrepštine – što je ispod granice siromaštva.

Svakom trećem detetu u Kragujevcu zbog siromaštva je neophodna materijalna podrška, a broj ugrožene dece povećava se jer roditelji sve češće ostaju bez posla.

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2009&mm=07&dd=02&nav_id=369086

Advertisements
  1. 13. oktobra 2009. u 00:36

    Sve si rekao, sve razumem i upadam isto u melanolniju i jbg….

  2. als011
    13. oktobra 2009. u 11:26

    Kada je Isus povratio u život Lazara na vapaje njegovih sestara Marte i Marije, mnogi su se često pitali zašto je to učinio. Posle nekoliko godina Lazar je opet umro; nigde u Svetom Pismu ne piše kako je proveo svoj život, ali ja duboko mislim da je proveo besciljno i melanholično. Ljudi žele da žive beskonačno, ali u jednom trenutku shvatimo da više nema svrhe, jer nema više cilja kojemu težimo. Moja definicija melanholije je nestanak cilja kojemu težimo.
    Svojevremeno si napisala:
    „Hrabrost, po meni, je ziveti.
    Neka Eva Ras bude primer. Nije se ubila i jos stvara, ona mi pade na pamet. Divim se toj zeni!“
    Link http://wp.me/pytB6-58
    Mnogi bolesni ljudi žive, mnogi koji su izgubili bližnjeg žive i dalje, ali mnogi naizgled zdravi i situirani izvrše samoubistvo. To je paradoks. Pa i nije. Ljudi ne vide više svrhu svoga života i lakše im je da prekinu sa svime nego da i dalje zauzimaju resurse prirode koji su potrebni nekom drugom ko će ići napred.
    Moja priča poredi nacističke logore gde je ljudima ubijana svaka ideja zbog koje je trebalo dalje živeti i boriti se. Da li smo i mi u ovoj državi u sličnoj situaciji kada nam političari svesno oduzimaju ideju ili cilj kojemu treba težiti i tako nas pretvaraju u obične ljušture „muslimana“.
    Pišem bez veze. Kiša je napolju, vesti na TV i Internetu sve gora od gore, osećam se bez veze. Sutra kad grane sunce, i kad pročitam ovo što sam pisao, rečiću da sam baš blesav i da je život lep i ima svoj smisao.
    P.S. Sviđa mi se što se vas nekoliko blogašica sastajete s vremena na vreme i tako imate neki cilj i vreme da razmenite misli i barem se nasmejete na sve ove „ozbiljne“ priče i komentare.

  3. veshtichanstvena
    13. oktobra 2009. u 19:17

    Nekada sam bila sve…pa i melanholična,mada je tempo dogadjanja ( uglavnom ružnih i loših dogadjaja), sprečavao melanholiju,više sam bila u vrtlogu nevolja i puna adrenalina….<Ipak neću više o tome,tek da kažem da sam iz tog…nekog "prošlog" života,postala ovakva kakva sam sada..Nisam niti površna ,niti me je život oslobodio pritisaka, i zbog toga svo vreme naglašavam kako treba uživati u SADA i trenucima koji brzo nestaju..Upravo obratno.
    Kada govorim o tome kako ima milion razloga za sreću svaki dan,sat,trenutak, mislim na one koji su sada u situaciji da to čine,tj nemaju ništa tragično, poput bolesti u sebi ili svojim bližnjim..To je za mene tragedija,sve ostalo je popravivo,samo treba naći način.Bolest i smrt, ne mogu se popraviti…( mislim naravno na smrtonosne i teške bolesti…)
    Naučila sam da "Ne treba kukati nad malim bolom, da ti život ne pošalje veliki da te teši"…
    To je moje vidjenje sveta,i mene u njemu, ( preživevši strašne tragedije lično).O tome govorim svakom ko želi čuti,svakome ko može prihvatiti…Nikako ne tvrdim da sam u pravu ili da je ovo što rekoh primenjivo na sve i svakog.Svi doživljavamo svet i život na svoj način i poštujem to.
    Za mene, život se dešava SADA, jer juče je prošlo,pa bilo lepo ili ružno,a sutra ne postoji,kakvo god da će biti,ako će ga uopšte i biti..Podnosila sam svoje nesreće kako sam umela,ne puštajući drugima da ih sasvim vide,ne želeći "deo tereta" prebaciti na njih, koji su bili van toga i dovoditi ih u situaciju da im je neugodno jer su srećni, u tom istom trenutku..Kome god mogu olakšati život,na bilo koji način,činim to,ali i dalje uživam u svoj lepoti življenja,znajući da nisam poštedjena zauvek.Dok traje ovo "primirje" izmedju nevolja i mene,uživam,smejem se,i ne dam da mi išta to umanji…
    Uh,opet se raspisah,ali ne umem kraće, na ovako zanimljivu temu.
    Da pohvalim post,odličan je..
    Pozdrav od mene,koja zaista, iskreno, već dugo ne poznajem melanholiju i tugu,a na tome zahvaljujem svaki dan…)))

    • als011
      14. oktobra 2009. u 13:43

      Volim tvoje komentare, ma koliko dugački oni bili, (zato nemoj više da se izvinjavaš). Sviđa mi se rečenica:
      „Naučila sam da „Ne treba kukati nad malim bolom, da ti život ne pošalje veliki da te teši“…“
      Ako možeš da mi odgovoriš, šta činiti u trenucima kada ti se ceo svet sruši. Kao kad neko skoči sa mosta da bi se ubio, a kad bude spašen, valjda se otrezni i bude zahvalan što je spašen i što je preživeo. Kako prebroditi te trenutke „slabosti“. Kako sačekati trenutak kad lavina počne da se kotrlja nizbrdo i postaje sve veća i veća. Znamo da će sve jednom stati i opet krenuti normalno, ali kako prebroditi taj krucijalni trenutak kad ljudi posustaju i misle da nisu dostojni da se dalje bore i sačekaju kraj nevolja.
      Inače, hvala ti na tvojim mislima, mnogo mi znače i ponekad više puta pročitam tvoje replike.

  4. 13. oktobra 2009. u 21:40

    Veco ti si moj idol 🙂

    • veshtichanstvena
      14. oktobra 2009. u 16:16

      Zelena, volim i ja tebe))))))))))) 😉

  5. veshtichanstvena
    14. oktobra 2009. u 16:11

    Evo ovo je ono što bih ti odgovorila na pitanja koja si postavio…
    To su reči Svetog Avgustina :

    „Bože , podaj mi smirenosti da prihvatim stvari koje ne mogu da promenim, hrabrosti da promenim one koje mogu , i mudrosti – da uvek umem da ih razlikujem..“
    Stvar je u Prihvatanju. Bar je to moje iskustvo. Prihvatanje svog života onakvog kakav JESTE. Nije važno kakav je bio ili će biti.Nego kakav JESTE.
    Veličina ljudskog bića je u tome da nauči da voli.Sebe i svoj život, da bi mogao voleti i sve oko sebe.Da bi tako smiren nevolje mogao proceniti, i nikada ,nikako ne pokušavati menjati ono što nam nije dato da promenimo.To nas čini nesrećnima..A što se tiče toga da ne možemo ne biti nesrećni kada se ružne stvari dogadjaju nama ili onima koje volimo, naučila sam da moram poštovati lekcije koje mi život kroz to šalje. Proste su i jednostavne ..I nesreća je deo našeg postojanja,ne možemo je se odreći tako što ćemo je ignorisati, negirati,a ne možemo je izbeći time što ćemo pokušavati pobeći ili je pokušavati popraviti a to nije u našoj moći..Opet prihvatanje, a kada smo mi mirni, ona nekako postaje slabija..
    Posle tragedija koje nas pogode, možemo se prozliti,možemo postati apatični, i možemo naučiti da se radujemo i cenimo lepe trenutke. Nije sramota biti srećan i zadovoljan jer postojiš, jer dišeš…smeješ se..Svakako treba saosećati sa onima koji tada pate, ali ne i osećati grižu savest ili strah zbog svog zadovoljstva životom.
    O ovome ( kao uostalom o svemu)))), mogla bih satima, ali ovo me pisanje ograničava da se izrazim,ipak mislim da je dovoljno što rekoh. To je moje iskustvo, mišljenje, opet naglašavam- ne znači da je tako i za druge..

    • als011
      14. oktobra 2009. u 16:36

      Hvala 🙂

  6. veshtichanstvena
    14. oktobra 2009. u 19:45

    Moram još ovo da napišem,odavno je ovu misao neko meni napisao i palo je na plodno tlo : „I pomisli samo..setno i duboko, koliko je Smrt od Života duža“…
    Čitamo se… 😆

  7. mama malog Nikolaja
    19. oktobra 2009. u 20:43

    Pozdrav svima.Tema poznata.I ja odmelanholujem ponekad i obicno se tad priupitam zasto zivot tako boli?Da li svi osete ovoliki bol i ako jeste tako kako se uopste vise smeju,a smeju se,primecujem.I da li ce ikad ovo proci?I tako pocne dan i jutarnja kafa kao sto si vec opisao.I mehanicka odrada svakodnevnih aktivnosti.A onda to „bolovanje“ pocne da gubi smisao i pozelim nesto drugo,recimo da se dugo tusiram ili da pronadjem neku muziku na rapid share-u.Sutra pocinje novi dan ali i stare,teske misli su tu,ali ne,ipak zelim jos malo nesto za sebe,recimo da uz jutarnju kafu popijem i casu kisele vode.Uh kako prija,kako ovo nisam pre pozelela.I tako krene smena tezine i smena zivota,s tim sto ove prve traju sve krace.I zivotne radosti dobijaju bitku kao i svaki prethodni put.Onda sve izracionalizujem sta se desilo,kako je bilo i koja je pouka i dam prioritet sebi,svom detetu,porodici,prijateljima i kujem planove za Novu godinu!Nadam se da ce ti ovo bar malo pomoci.Izgleda da smo u sustini svi isti,povredljivi i hrabri da se dignemo kad padnemo.

  8. als011
    20. oktobra 2009. u 11:04

    Dragana, drago mi je na tvom komentaru, a još više na tvojim savetima kako prevazići melanholiju. Jeste, vreme leči sve, a male stvari kojima razbijamo teskobu u duši, su ono što nas polako pokreće napred. Interesantno je da često padamo u melanholiju zbog drugih nego zbog samih sebe. Ako gledate svoje stare roditelje kojima ne možete pomoći u nekoj bolesti, ili svoje dete kojem ne možete da pružite kiflu za doručak svako jutro, tada padate u melanholiju. Retko ko misli o sebi kad mu je bližnji u potrebi.
    Sećam se priče od pre nekoliko meseci kada je jedan otac odjedanput ustao sa sofre, rekao da ne može više ovako da gleda decu koja mu gladuju, i skočio u bezdan majdanpenskog rudnika, gde su ga kasnije jedva izvadili planinari. Koliko je time pomogao toj deci, to sam Bog zna?
    Pozdrav

    Interesantan link povodom depresije (melanholije): http://www.vreme.com/cms/view.php?id=584968

  9. mama malog Nikolaja
    22. oktobra 2009. u 20:54

    Mislim da padamo zbog sebe sto smo nemocni da pomognemo drugima ili sto saznajemo da su nam snage i moci ogranicene,da je mnogo manji prostor naseg delokruga nego sto smo mislili.Da smo tako mali naspram tezine problema.Znaci da je to ona prethodno recena misao „Bože , podaj mi smirenosti da prihvatim stvari koje ne mogu da promenim, hrabrosti da promenim one koje mogu , i mudrosti – da uvek umem da ih razlikujem..“
    A sto se egzistencije tice,kad je ona ugrozena,covek mora da iskopa sve svoje skrivene talente i umeca da bi preziveo on i njemu bliznji.To znaci da se kifla ne kupuje,nego se mesi,sisamo se,farbamo,depiliramo sami,kupujemo najjeftiniji jogurt,kafu,brasno,prasak za ves..Spremamo niskobudzetne (i automatski niskikaloricne ruckove),vadimo outlet gatderobu iz ormana, koju smo odavno vec otpisali,lepimo stare patike,cizme..prezivljavamo.Uz put,psujemo na fakultetsku diplomu i trazimo nov,bolje placen posao po mogucstvu da se ne radi i subotom (i ponekad nedeljom),da nije na procenat i da postoji godisnji odmor od bar 10 radnih dana.I vrlo polako se cupamo iz te situacije,mesecima se oporavljamo i strahujemo kad ce da se ponovi scenario.Elem,koliko mozemo,kupimo po neki evro (znaci da smo naucili lekciju,ako je to bila poenta),mozda ce trebati da se potplati neki doktor,da nas ne gledaju kao socijalne slucajeve,posebno tokom i posle porodjaja.U medjuvremenu nas mozda izvuku na Green card,ili se otvori radno mesto na naftnoj platformi ili nas pozovu na razgovor u australijsku ambasadu.Nada poslednja umire.
    Uh,bas sam se raspisala.Svako dobro s moje strane.

    • als011
      23. oktobra 2009. u 14:58

      Odavno sam to primetio, taj paradoks; recimo kad sam bio mali i kad se moj prijatelj poseće, meni se sve nešto uzburka u stomaku i prođu neki trnci donjim delom kičme; ali kad se ja isto tako posečem ne osećam ništa slično, možda patim ako me zaboli ali emotivan osećaj je sasvoim drugačiji.
      Inače od istorije nikako da nešto naučimo. Svi znamo da su gospođe u Nemaškoj u doba velike inflacije trampile bunde, zlatno prstenje i umetničke slike, za nekoliko jaja ili litar mleka. Mnogi seljaci neke stvari nisu ni prihvatali tu robu, šta će im. (Remark: Povratak). Mnogi grofovi i erlovi su prodavali svoje titule skorojevićima i snobovima, jer ostali su bez para. Pa i mi smo u doba sankcija pravili prašak od starog sapuna, kuvali pasulj na plehu ispred zgrade i menjali kolekciju kaseta Rahmanjinova za 3 nemačke marke na pijacama. I danas je kriza. Vlada je poludela, narod je na ivici nerava, kriminalci se kolju među sobom (mala bara…), deca zavide jedno drugom i tuku se po školama…
      I opet se vraćam na početak. Da nemam decu, porodicu; bošću na leđa pa u svet. Ima mesta gde me neko čeka i kome baš ja trebam. Ali, kako kad sam izrodio, kad imam odgovornost, kad mi Država, Srbija, društvo ne da da to što sam stvorio vaspitavam kako treba, već me stalno potkradaju, otimaju, ucenjuju. Briga ih i za mene i za decu.
      Ehh… raspisah se i ja.

  10. devojka
    31. maja 2010. u 15:09

    Slazem se, naci cu na netu nesto slicno sto sam pre nasla a vezano je za pricu, pa cu postaviti

    • Alex
      31. maja 2010. u 17:03

      Vazi 🙂

  1. No trackbacks yet.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: