Početak > Život > Radim – gradim

Radim – gradim

7. septembra 2009. Ostavite komentar Go to comments

Čitam jedan članak, očigledno preuzet iz Zapadne štampe, o ulozi žene u društvu. Naši novinari nemaju mnogo motiva (novca & znanja) da urade analizu Srpskog društva, pa im je lakše da prevedu neki strani tekst, malo modifikuju i to poture kao autorsko delo. Navešću citat:

Dakle, naša junakinja, koja neutešno pati za porodičnim životom, sudeći prema navedenim istraživanjima, teško da bi se udala i u Evropi. Naravno, ako se prethodno ne odrekne karijere i ne zameni laptop varjačom. S druge strane, možda bi njen život bio potpuno drugačiji da je na pitanje karijera ili materinstvo zaokružila ovo drugo. Ko zna da li bi i tada bila srećnija. Možda bi imala muža, ali koji je vara, decu koja ne uče, brdo neplaćenih računa i brkove od hormonskog udara koji nije mogla da predupredi zbog hroničnog nedostatka vremena i redovne maršute: pijaca–kuća–supermarket – i tako u nedogled.

– – –

Ja bih hteo da prokomentarišem jedan fenomen koji je ukorenjen u ovim krajevima, a koji nisam sreo u drugim sredinama. To je zidanje kuća po Srbiji.

U Titovoj Jugoslaviji sedamdesetih godina su naši ljudi iz unutrašnjosti odlazili u Inostranstvo da rade kao Gastarbaiteri sa namerom da se vrate i sazidaju kuće u mestima iz kojih su otišli. Razlozi su bili da obezbede egzistenciju svojoj deci, roditeljima, rođacima; zatim da rade za standard a bilo je avanturizma i sujete. Razlika između tadašnjih gastarbajtera i današnjih je što su ovi prvi bili uglavnom niske ili srednje stručne spreme i koji su krvavo štedeli u inostranstvu i vraćali se u Srbiju sa kapitalom. Današnji gastarbajteri su mladi obrazovani, koji odlaze da se više ne vrate. Od prvih je Državna uprava imala koristi jer su slali i donosili svež kapital u zemlju, a ovi drugi ne žele da šalju nikakav kapital onima zbog kojih su otišli.

Naš čovek tada, a i danas, pati od kompleksa“ velike kuće“. Ako ima dvoje, ili troje dece, on u svom selu, negde u Srbiji, zida kuću sa namerom da svako dete ima sobu i još pride da postoje sobe i za njegove unučiće. S tim on misli da čini uslugu detetu kojega obezbeđuje da se ne muči u životu. Ali medalja ima i drugu stranu.

Da bi sazidao kuću, gastarbajter mora da radi 20-30 godina u inostranstvu, i tada ostavi svoju malu decu svojim starim roditeljima na čuvanje. Šalje on novac za njihovo izdržavanje, nažalost gro tog novca im uzme Država, ali se skupi i za kuću. Drugim rečima gastarbajter je ceo svoj život uzidao u zidove. Putovanja, edukacija, zabava, kultura, sve je zapostavljeno, ako izuzmemo pivo i novokomponovane pevaljke.

Dok su mama i tata na radu, i deca trpe. Da su deca za babe one bi ih i rađale. I oni retko idu na letovanje, na neke koncerte i druge zabave za mlade. Posle školskog raspusta obično odu u mesto gde roditelji rade i to je vrhunac provoda.

Kad se gastarbajter najzad vrati u svoju novu kuću u nekom selu u Srbiji, tada počinje razočarenje. Babe i dede su suviše stari, ili su već umrli, a da svoju decu nisu ni videli. Viže znaju o svojim unucima nego o sopstvenoj deci. A deca obično mrze tu kuću, jer otac im je odredio dalji život pa i dalji život njihove dece. A mnogi neće da ostanu u tom selu, hoće u grad, hoće promene. Tako nezahvalna deca ostaju u kući frustrirana, sveđe su česte, alkoholizam, pa i rodoubistva.

Bio sam u Sloveniji. Tamo otac i majka žive u jednoj kući sa dve sobe. U drugoj sobi su sva deca, a oni katolici na selu imaju po 4-5 dece. Ko želi da ide u svet i probija se samostalno, niko mu ne brani, ima blagoslov roditelja i otvorena vrata kad se jednom vrate nazad. Oni koji ostaju da rade na zemlji, počinju da zidaju svoju kuću, pored očeve i tu dovode mladu, razmnožavaju se i stare. I tako u krug. Nema velikih kućerina na sprat, ima dve ili tri manje kuće koje su u funkciji i postoji sloga. Niko nikome ne namaće svoju volju i određuje životni put.

U Americi je takođe sve jasno. Posle osnovne škole deca idu na koledž, i borave u internatu. Postaju brzo samostalni jer tamo je sramota živetu u istoj kući sa roditeljima. Posle koledža ko se zaposli, ko nastavi školovanje, a ima i ko propadne (droga, promiskuitet, alkoholizam), ali to je stvar kućnog vaspitanja i snage koje ono daje mladom čoveku da dalje ide kroz život. Roditelji imaju svoj život, deca svoj i retko postoje napetosti.

Naravno nije sve tako idealno kao što se piše ni u Sloveniji, ni bilo gde na Zapadu, ali kod nas roditelji gledaju da njihova deca budu uz njih do 30-40-50 godine života, ne daju im da budu svoji ljudi, pretvaraju ih u lične sluge. Poznata je priča majke koja je rekla, rodila sam dvoje a ovo treće je za mene da me gleda u starosti.

Ovaj mesec sam rešio da na svoju blog stranicu postavljam priče o Srbiji koju ne volim. Neke su istinite, neke preuzete iz iskustva mojih poznanika, ali sve su svakodnevne. Voleo bih Srbiju kao Evropsku državu, ali šta je tu je.

Advertisements
  1. Nema komentara.
  1. No trackbacks yet.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: