Početak > Život > Rex & Rea

Rex & Rea

5. septembra 2009. Ostavite komentar Go to comments

Sećam se kao dan danas. Mama mi je obukla nove stvari i poslala napolje da se igram dok ne krene autobus. Trebali smo da idemo kod moje babe u goste. Tada sam imao nekih 5 godina i živeli smo u Resavici; to je neka mala varošica gde su uglavnom živeli rudari i gde se od rudnika i živelo. Sedeći tako ispred zgrade, protrči neki pas mimo mene a za njim gomila mojih drugara jureći ga.

-Šta je, pitah, – Ovaj ker je napao Reksa, odgovaraju ovi u trku. Reks je bio naš pas koji se muvao oko zgrade i kojega su svi hranili i pazili. Bio je moj ljubimac. Besan i ja počeh da trčim za ovom smešnom gomilom, sve do jednog bedema. Pas se tu zaustavi, svi zastadoše, a ja nošen inercijom izleteh pred onog kera i ovaj skoči na mene. Da se nešto dogodilo primetio sam po izrazu lica mojih prijatelja. Pas me je ujeo, i to za moje debelo meso. Ništa me nije bolelo, ali sam se uplašio šta će sada mama da kaže. A šta bi i rekla, kad je videla moje krvave pantalone; odmah kod doktora, pa u Ćupriju na pregled, pa 6 inekcija u stomak protiv besnila, pa plakanje zbog inekcija…

Kasnije su me neki momci vodili po Resavici da pokažem psa koji me je ujeo, ali otkud znam koji je. Sutradan su lovci ustrelili sve pse lutalice u mestu, pa i mog Reksa.

– – –

Vreme današnje, nekih 45 godina kasnije. Živim u centru Beograda. Velegrad, prestonica, kulturni i ekonomski centar Srbije, (neki kažu i Balkana, a bogami i cele Istočne Evrope). Sada i ja imam svoju decu; često idući ulicom vidim da se deca kao i ja igraju sa sličnim psima „bez gospodara“. Ne branim mnogo, ali mi nije ni milo. Ima jedna kuja koju su klinci nazvali Rea. Obično boravi u obližnjem parkiću, gde joj stare bakice ranom zorom donose ostatke od jučerašnje večere, a deca sa njom dele svoje užine kada se vraćaju iz škole. Mirna kujica, ležala je među majkama sa bebama u kolicima i penzionerima koji su se kartali na klupi.

Jednog dana Rea je postala mama. Mala deca su mislila da se prejela pa joj je stomak porastao, dok su se stariji klinci krišom kikotali jer su nevešto pokušavali da saznaju šta je to seks i da se sa tim znanjem prave važni pred svojim vršnjacima. Uskoro je buckasta mama donela na svet 6 malih kučića. Kakva sreća. Bakice su se prosto utrkivale koja će pre ustati i nahraniti male čupave loptice, a školarci su čuvali svoje sendviče za njihovu mezimicu. Male dlakave loptice, su počele da trčkaraju okolo, svakim danom sve više rastući i jačajući. Bili su ljubimci celog bloka, to su bili naši psi, koji su nas pratili do prodavnice i do autobuske stanice. Ako bi neko povikao na te Reine male, bakice bi se revnosno okomile na njega psujući ga i učeći lepom ponašanju.

Najzad je stigao godišnji odmor, pa smo mi porodično otputovali. Posle 10 dana, preplanuli, evo nas u starom kraju. Izlazi kiomšinica Sneža, Gde ste komšije, Kako ste, Šta ima, Kako, Kad ste stigli, Pa da, vi ništa niste čuli. Prekjuće je Rea sa svojim štencima napala dvoje dece komšije Laze i devojčicu od Stefanovića. Najgore je prošla devojčica a svi su na II hirurškoj. Biće dobro, ostaće ožiljci, ali deca su se istraumatizovala…

Odmah sam svojoj deci „održao predavanje“ da se klone pasa lutalica, da mogu da ih napadnu, da se čuvaju. Deca trepću i odmah odlaze napolje da se sretnu sa svojim drugarima. Šta ima, pitam kad su se vratili. Ništa, Rea je još tamo, a od 6 njenih štenaca ostalo je dvoje. Bakice stidljivo i dalje hrane a Rea veselo maše repom kad ih vidi.

Da, razmišljam, problem pasa lutalica je uvek prisutan, premda u Nemačkoj, Holandiji i Engleskoj ih nisam baš viđao u gradovima. Sada imamo i šintersku službu, azile za pse, Brižit Bardo i ljubitelje životinja. Naravno, nisu to ona primitivna vremena od pre pola veka kad je mene ujeo pas. Sada smo ipak postali civilizovani.

Ovaj mesec sam rešio da na svoju blog stranicu postavljam priče o Srbiji koju ne volim. Neke su istinite, neke preuzete iz iskustva mojih poznanika, ali sve su svakodnevne. Voleo bih Srbiju kao Evropsku državu, ali šta je tu je.

Advertisements
Kategorije:Život Oznake:, , , ,
  1. bokisingl
    13. februara 2010. u 15:22

    Da, psi su slatki i umiljati dok su mali, ali kad odrastu kao lutalice u njima kad-tad proradi prirodni neprijateljski i nepoverljiv nagon generalno prema ljudskom rodu koji ih sticajem okolnosti osudio na njihovu neizvesnu lutalačku sudbinu. Tada postaju opasan čovekov neprijatelj sa svim mogućim posledicama. Jedini način da se izbegnu takve posledice jeste da odgovorni predstavnici naših institucija taj problem reše na pravi civilizovani način i onda se neće dešavati takve opasne situacije.

    • als011
      13. februara 2010. u 15:39

      Potpuno si u pravu, ali ja ne vidim ni da se bilo koje gradske vlasti, ni republičke, brinu o tom problemu. Danas je bila vest da su na, mislim Zlatiboru izujedana 4 turista – skijaša. Zamisli blama kad hoćemo da privučemo strane turiste. 🙄

  1. No trackbacks yet.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: