Početak > Život > Moj vršnjak Bruh

Moj vršnjak Bruh

3. septembra 2009. Ostavite komentar Go to comments

Taj bruh sam vukao od rođenja. Mojoj majci je rečeno u bolnici da postoji mogućnost da se bruh izgubi tokom vremena i da operacija nije uputna u tom trenutku. Tako sam ja odrastao sa tim bruhom, završio školu, odslužio vojsku, zaposlio se i oženio. Ali kako sam zalazio u neke godine, što mi je više stomak rastao, tako se povećavao i moj životni pratilac, i sada se već mogao nazirati kroz odeću, što je bilo jako ružno. I odlučih da se operišem.

Iako sam nekih 20 godina već uplaćivao u Socijalno Osiguranje Srbije, nisam hteo da rizikujem, pa sam išao preko veze u I hiruršku u Višegradskoj. Naime moja sestra je tada radila kao medicinska sestra, pa je poznavala doktore. I naravno, čim sam izvadio uput, odmah sam bio primljen i smešten u sobu gde je već ležalo nekih 20 muškaraca. -Evo, reče glavna sestra, – lezite u ovaj krevet. Juće je baš umro jedan od raka debelog creva, pa se ukazalo slobodno mesto. „Super“, pomislih.

Ležao sam ja tako nekih deset dana. Svako jutro sam očekivao da se pojave „tete u zelenom“ i da me najzad odvedu na operaciju. Čekao sam, tako, čekao, ali osim svakojutarnjeg stresa – ništa se nije dešavalo. Već sam postao domaći, učestvovao u vizitama, objašnjavao novopridošlima kućni red – ali da se operišem nikako. Prošao sam i ispitivanje anesteziologa, pa studenata medicinskog fakulteta, pa učenica srednje medicinske škole, raznih doktorovih prijatelja, ekskurzije obližnjeg obdaništa… Vidim ja da je vrag odneo šalu, čeka nasmejani čika doktor plavu kovertu, ali ja se pravim lud, ne dam, pa ne dam. Pa zaboga, davao sam pare u Socijalno, došao preko veze, nije mu tata kupio ordinaciju, već je to dobio od Države. Najzad sam bio otpušten kao slučaj koji nije hitan i uz savete poslat na kućnu negu.

Besan ja, a besna i moja sestra. Kaže, – pa ni brata mi nije operisao a radimo zajedno preko 30 godina.

Zaposlim se ja u Austriji i od prve plate odem kod privatnika da vidim za operaciju. Kao da je došao Princ Pavle, svi se smeškaju, nema čekanja, sve mi objašnjavaju, dobijam gomilu analiza i saveta i to sve besplatno. Naravno, prihvatim da se operišem kod njih, i dobijem sobu sa klima uređajem, satelitskom televizijom, kupatilom i jednim jedinim krevetom. Stiže anesteziolog, za 10 minuta sestra mi uze uzorak krvi, i za pola sata evo mene na stolu. I dok sam časkao sa doktorom o bezbednosti vazduhoplova, utonuh u mrak.

Uveče jedna doktorka svakih 15 minuta pita kako sam, obilazi, zagleda ranu. Ja se uplaših, da nije nešto loše krenulo. Ona me umiruje da je sve u najboljem redu. Sutra dan kući, kontrola za 10 dana i gotovo. Kroz mesec nema više ni ožiljka. Bože, zašto sam ja nosio taj moj bruh čitavih 35 godina, nije mi ni danas jasno. I šta sam se uopšte zamlaćivao sa raznim doktorima na I i II hirurškoj, kad se sve normalno završava za jedan dan.

Zašto uopšte sve ovo i pišem. Nemam pojma. Već sam i zaboravio mog malog vršnjaka, ali, moram priznati, i bolje mi je bez njega.

Ovaj mesec sam rešio da na svoju blog stranicu postavljam priče o Srbiji koju ne volim. Neke su istinite, neke preuzete iz iskustva mojih poznanika, ali sve su svakodnevne. Voleo bih Srbiju kao Evropsku državu, ali šta je tu je.
Advertisements
Kategorije:Život Oznake:, ,
  1. Nema komentara.
  1. No trackbacks yet.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: