Početak > Porodica, Religija, Život > The good, old aunt Katica

The good, old aunt Katica

29. avgusta 2009. Ostavite komentar Go to comments

Tetka Katicu smo poznavali nekih 15 godina. Bila je to jedna od onih malih, sitnih, neuglednih bakica iz našeg komšiluka, na koje skoro nikada ne obraćamo pažnju dok užurbani prolazimo kroz naš život. Upoznali smo se sasvim slučajno. Za mene je to bio ulazak u neki novi svet, neki svet prošlosti, i to one prošlosti koju svi idealizujemo i koju sa setom pamtimo kako smo bili puni elana i volje da osvajamo i menjamo svoju okolinu. Sa tetka Katicom sam ušao u svet gde se vodilo računa o bon-tonu, gde su psovke bile neprimerene, gde je nervoza proterana i nadvikivanje nije bio način komunikacije.

Upoznali smo se slučajno. Uz asistenciju moje voljene države, bio sam primoran da u jeku inflacije i sankcija, idem po kućama i ljudima popravljam stvari u zamenu za nešto od hrane ili robe za moju tada malu decu. Novac, naravno ništa nije vredeo, a „njeno veličanstvo“ nemačka marka je bila nedostižna valuta. Često sam ljudima i besplatno odrađivao neke sitne poslove, naročito starima i usamljenima.

Naše poznanstvo se proširilo na nekih 15 godina, deca su odrasla, a tetka Katica je postala krsna kuma dvema kćerkama, i naš veliki dobrotvor. Na kraju kad je već potpuno onemoćala i više nije mogla da se kreće samostalno, prešla je da živi kod nas u našoj novoj kući u Borči.

Mnogi imaju običaj da kažu da Bog ne postoji, da nema ništa iza neprozirne zavese smrti, da treba živeti danas za danas, samo za sebe i ugrabiti što više, pa makar i na štetu drugog. Ponekad i ja pomislim tako, ali kad se setim tetka Katice i njenih poslednjih trenutaka na ovom svetu, moje mišljenje se uvek promeni.

Ja i supruga, a ponekada i deca, često bi smo sedeli uz njeno uzglavlje i time pokušavali da odamo neku počast, neku zahvalnost za sve što nam je učinila tokom godina. Bili smo nemoćni da išta uradimo da ona opet stane na noge i da se opet sa nama šali i prepričava svoje dogodovštine iz mladosti. Ali, znali smo da je to već nemoguće, znali smo da je kraj blizu i da ništa ne može vratiti točak života u nazad. Bili smo iznenađeni smirenošću sa kojom je tetka Katica prihvatala svoj neminovni odlazak sa ovog sveta. Nije se žalila na ništa, nije mislila da je išta propustila da uradi, več je smireno mrmljala već milion puta ponovljene reči neke molitve. Moram, priznati, tada sam prvi put gledao neku osobu koja je umirala pred mojim očima, i uvek sam mislio da je to neka borba za još minut dva produženog života; neki vapaj za propuštenim; neko kajanje za neučinjenim.

Tetka Katica se uglavnom molila, držeći svoju brojanicu (krunicu) u svojim smežuranim rukama, pokretala je usne u bezglasnom zvuku. Bila je svesna svega, ali suviše slaba da bi aktivno komunicirala. Supruga bi joj s vremena na vreme dala malo čaja na suve usne i  ona bi to propratila svojim zahvalnim pogledom. I mi smo tada sedeli u tišini, razmišljajući o smislu svega, relativnosti naših života i šta posle.

Iznenada je teka Katica podigla svoju glavu i počela da se meškolji da ustane. Supruga poskoći sa stolice, -Tetka Katice, gde će te? – reče nežno kao detetu.

– Moram da idem kući!

– Pa vi ste kod svoje kuće, ovo je i vaša kuća!

– Ne, ne, moram da idem kući, moj Petar me zove. – Petar je bio njen muž koji je umro pre nekih 20 godina.

– Ne možete takvi kući, – zbuni se moja žena, – sutra ćemo uzeti taksi pa otići kući kod vas.

Tetka Katica klonu, zbog iscrpljenosti. Pokaza u ugao tavanice sobe i prozbori, – Eno ga moj Petar, zove me da dođem. Eno je i moja majka, zovu me da dođem kod njih. Moram da se spremim…

Ja i supruga pogledasmo zbunjeno u pravcu gde je tetka Katica pokazivala. Naravno tamo nije bilo ničega. Sada se i tetka Katica umirila i opet nastavila da se tiho moli. Kasnije, tokom večeri je par puta opet pokušavala da se spremi i krene svojoj kući, govoreći da je njen suprug, ili njena majka, očekuju da dođe. Kasno uveče povika iz sveg glasa, koliko je njeno umorno telo dozvoljavalo, – Zašto moram da umrem? Zašto moram i ja da umrem?

Pomislio sam da je to krik Isusa sa krsta koji je uzviknuo „Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio!?“

Kasno uveče tetka Katica je poslednji put duboko uzdahnila, njene oči su postale mutne i beživotne, a mi smo joj prekrstili ruke preko grudi. Lekar je došao posle dva sata da konstatuje smrt.

Mnogi ne razmišljaju o svojoj smrti, naročito kad smo mladi i zdravi spremni da osvajamo svet. Ali sa godinama ovo pitanje se neminovno nameće. I svako ima svoj odgovor, i svako ima svoj pristup, i svako traži smisao svega. Kažu, niko se nije vratio da nam kaže da li život postoji i posle smrti. Ili, možda jeste, ali smo ga mi ignorisali…
Advertisements
  1. veshtichanstvena
    29. avgusta 2009. u 08:59

    Da…to je nesto sto svi čine,veruj mi…Ustaju,spremaju se da idu.Na pitanje gde ce,odgovaraju da idu kući,ma šta im to značilo..Svi mrmljaju i razgovaraju sa nekim nama nevidljivim osobama,njima dragim i znanim.Mi smo skloni,bar većina od nas,da to pripiše stanju u kojem se nalaze,tj pomućenoj svesti..
    Govore stvari koje kao da su pokupili iz onih knjiga o „životu posle smrti“..
    Pošto sam radila na kardiologiji,bilo je mnogo onih koji su bili reanimirani,tj „vraćeni“ u život.Neki su imali zanimljive „susrete“ sa onima koji su umrli pre njih,a neki se pak nisu sećali ničega,sem da im je bilo lepo dok nisu „vraceni“..Saznaćemo svi to jednog dana..
    I ja mislim da treba život živeti SADA,jer to je postojeće,ali nikad i nikako na štetu drugih…Vise mislim na to da treba uživati u svakom mogućem momentu,da treba videti svet oko nas,a ne samo prolaziti…I naravno,treba mnogo,mnogo voleti.Ljude.prirodu,knjige,ukratko,sve sto nam je dato da cujemo,vidimo osetimo…

  2. 29. avgusta 2009. u 10:03

    Ovo me je svojevremeno mnogo interesovalo, pročitao sam mnogo knjiga, a kasnije tokom života polako zaboravio tu temu. Sada si me opet „taknula“ da evociram ono pročitano.
    Puno knjiga sam pročitao, naravno počeo sam sa Rejmond Mudijevom knjigom Život Posle Života, a završio sa knjigom Keneta Ringa gde na naučni, analitički način prilazi fenomenu Near Death Experience. Nadam se da nećeš imati ništa protiv da u nekom narednom blogu napišem koji izvod iz knjige K. Ringa.
    Nama je ovo iskustvo sa tetka Katicom bilo vrlo upečatljivo. To smo videli prvi i jedini put, pa je zato bilo sve novo. Ti si, opet, se sretala mnoštvo puta sa tim i sigurno si više upućena od mene. Ali, Katicu smo mi poznavali dugo godina i znam da nije izmišljala lica sa kojim je „razgovarala“, bili su to stvarne ličnosti iz njenog života koji su preminuli. Znaš, potajeno sam se nadao da ću i ja sresti nekoga kada budem u anesteziji zbog predstojeće operacije bruha, ali osim crne praznine ništa. Pisaću i o tome.
    Što se tiče tvog mišljenja da treba živeti punim životom, pa naravno, nemam tu ništa da dodam. Zato smo ovde i to bi trebalo da bude naš smisao. Nažalost uticaj porodice, društva, i prirode često nas odvuće na drugu stranu, prođe život i mi se kajemo što smo protrćili jedinu šansu što nam je Bog dao; slobodno vreme i odrešene ruke.
    Pisao sam o tome na http://wp.me/sytB6-71
    Pozdrav i hvala, super što odvajaš vreme za komentare.

  3. 29. avgusta 2009. u 13:50

    Dok sam citala, uhvatila me neka seta…
    Moj deda lezi u krevetu, ispusta dusu, ja njegova ljubimica, lezim kraj njega, on gleda negde u plafon i obraca se svim tim ljudima, pratim njegov pogled i ne vidim nista, a kada je izgovorio; „Sine i ti si dosao po mene“ i nasmejao se, tada sam zaplakala…..
    Ma koliko bolni bili ti trenuci, svesni smo da mora doci kraj, niko i nista nije vecno, dragoceni su ti trenuci koje smo imali sa njima u njihovim poslednjim trenucima.
    Ala sam se isponavljala nosena emocijama i sve bih napisala a reci su malecke.

    • 29. avgusta 2009. u 14:52

      Zelena, nemoj da se stidiš svojih emocija, to je ono što te čini takvom kakva jesi. Znam za tvoje osećanje, pročitao sam tvoj blog http://wp.me/phhuA-aF i razumem te.

  4. 9. maja 2010. u 03:04

    Imala sam priliku, a posle svega što sam čula i videla mogu da kažem i neizmerno zadovoljstvo, da pišem knjigu za jednog čoveka koji se bavi vraćanjem u prošle živote. Smrt nije ništa drugo, nego prelazak sa jedne na drugu stranu, telo je samo oklop, duša je ono što putuje, duša je ono što nam pričinjava sreću dok smo živi. Stvar je samo u tome, kako ćemo se tokom života odnositi prema njoj. Koliko ćemo je učiniti čistom ili umrljanom.

    Trenutak smrti me fascinira na isti način kao i trenutak rođenja. Da…svi naši dragi će jednog dana i nas dočekati.

    • Alex
      9. maja 2010. u 11:55

      Charolija, ovo je vrlo interesantno, baš bih voleo da pročitam tu knjigu. Opet, tvoja iskustva, dok si pomagala u pisanju knjige su vrlo vredna. Podeli ih sa nama, please!!!
      Šitam jedan blog http://wp.me/pNmWp-4r gde Marko Aurelije iznosi svoje misli, pa između ostalog kaže;
      „Kratak je život svakoga čovjeka. (2,6)“
      „Imaj na umu da se sve što se sada događa događalo i prije, a događat će se i nakon nas. (10,27)“
      „Kakva je razlika između života koji traje tri dana ili tri stotine godina? (4,50)“
      „Ne smatraj bitnim da li ćeš umrijeti za nekoliko godina ili sutra. (4,47)“
      itd…

  5. 9. maja 2010. u 15:30

    Mislim da imam jedan post o tome, ali nije konkretan. On radi nehipnotičke regresije…vraćanje u prošle živote i to je snimano na kasetama, moj zadatak je bio da sve to preslušam i uokvirim u knjigu. Nezaboravno iskustvo, koje me je promenilo u pozitivnom smislu.

    Čak sam i sama imala jedno takvo putovanje. Za ljude koji se ne usuđuju da zadru duboko u sebe, to je sve glupo i suludo, ali znam da je istina.

    http://www.charolija.com/svasta-nesto/cudni-su-putevi-boziji/ evo ga taj jedini tekst u kom pišem o tome, ali mislim da bih trebala napisati još koju reč. Videćemo.

    • Alex
      9. maja 2010. u 18:09

      Nisam nikada razmišljao o tome, ali zaista zvuči interesantno. To što ja nisam razmišljao, ne znači da ne postoji, pa odam odoh da pročitam tvoju priču… 🙂

  6. 20. maja 2010. u 21:59

    Meni se cini da se u trenutku bolesti tetka Katica osecala ugrozeno pa je nesvesno pokusavala da se odbrani… Jadna zena. Tuzna prica…

    • Alex
      20. maja 2010. u 23:13

      Da tetka Katica je tada imala taj šlog, ali se brzo povratila. Umrla je u dubokoj starosti, baš u mojoj kući, pred mojim očima. Nije prvi mrtvac kojega sam video, ali sam u njenoj smrti učestvovao do kraja. Jeste jedno iskustvo 😕

  1. No trackbacks yet.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: