Početak > Romantika, Život > Prijatelji

Prijatelji

15. avgusta 2009. Ostavite komentar Go to comments

– „Znaš“, rekla je, „možemo da ostanemo prijatelji“

Možemo da ostanemo prijatelji.
Zašto svaka veza mora da se završi jednom takvom trivijalnom rečenicom? Kažu, granica između ljubavi i mržnje je vrlo tanka. Možda se zato onaj koji želi da napusti onog drugog uhvati tako nekog bezazlenog izgovora, iz straha da ne ostavi neprijatelja za sobom.

Kako možemo da ostanemo priajetelji?
Kako da budem prijatelj onoj koju sam do juče ljubio i držao u naručju? Kakve nebuloze to govori! Zar misli da mi srce neće zaigrati u grudima kad je sutra sretnem nasmejanu sa nekim drugim na ulici? Zar misli da ću nonšalantno reči „zdravo“ i  pružiti ruku, njoj i njenom novom prijatelju; možda čak poželeti sreću u životu, mnogo dece, veselu starost…

Zar ne shvata da sam pre samo nekog vremena držao te njene ruke u svojim, govorio joj nežne reči ljubavi  i utapao se u plavu dubinu njenih očiju. Do juče sam udisao njene uzdahe, osluškivao jecaje iz njenih grudi, mirisao njeno zanosno podavanje. Do juče sam ljubio njenu najveću intimu, bio deo njene utrobe, polovina mog tela je bila čvrsto privijena uz nju. A danas možemo da budemo samo prijatelji. Kakav je to paradoks?

Volim da čitam Remarka. Omiljeni su mi „Crni Obelisk“ i „Trijumfalna Kapija“. Da, Trijumfalna Kapija je i ono što se ponavlja i u mom životu. I ponavlja, kao kakva kletva bačena od strane zavidnih ljudi.

Ravik je pogleda sa dalekom nežnošću. -O tom nikad ne treba da misliš, Joana. Kad jednom dođe dotle, ti ćeš mene napustiti, a ne ja tebe. To je sigurno.

Ona naglo spusti čašu. – Kakva je to glupost! Neću te nikada ostaviti. Šta to želiš opet da kažeš o meni?

Oči, pomisli Ravik. – Joana – reče on. -Ne želim ništa da kažem o tebi. Ali ispričaću ti priču o talasu i steni. To je stara priča. Starija od nas. Slušaj. Bio jednom jedan talas  pa voleo jednu stenu negde u moru, recimo u zalivu na Kapriju. Šumeo je i udarao oko nje, ljubio je dan i noć, grlio je svojim belim rukama. Uzdisao je i plakao i preklinjao da mu dođe, ljubio je i burno jurišao na nju i podlokavao je pri tom polako; i jednog dana, sasvim podlokana, ona popusti, i padne mu u naručje.

On popi gutljaj kalvadosa. – I? – upita Joana.

– I odjedanput stena više nije bila za to da se oko nje igra, da se ljubi i da se žalosti oko nje. Ona je bila samo komad kamena na morskom dnu, nestala u moru. Talas se oseti obmanut i prevaren, pa potraži drugu stenu.

Advertisements
  1. 16. avgusta 2009. u 14:35

    Slazem se, nema prijateljstva posle ljubavi!

    • 16. avgusta 2009. u 20:09

      Interesantan je taj šablon. -Možemo da ostanemo samo prijatelji!
      Time se valjda bezbolno ali efikasno daje drugome do znanja da više nije u ljubavi sa njim / njom. Ta fraza je svojstvena kako mladima tako i starijima, i u svim kulturama sveta.
      Dobra tema za sociologe.

  2. veshtichanstvena
    21. avgusta 2009. u 11:06

    Sasvim si u pravu….I ja se pitam sta ih to nagoni da „nude“ prijateljstvo?
    Time obezvredjuju ono sto je bilo,a i to buduce „prijateljstvo“…
    Ne znaci naravno da cu mu posle veze biti neprijatelj…to nisam nikome na kugli zemaljskoj,pa necu ni njemu….To je sve sto moze ostati posle Ljubavi….

    • 21. avgusta 2009. u 13:10

      Volim da pročitam koji Remarkov roman, ne zato što je on fantastičan pisac, već zato što uvek opisuje moje dve omiljene teme, rastanak dva bića koja se vole i poraz Nemačke u I i II svetskom ratu, viđen iz ugla Nemca, tj poraženog. Posle svakog čitanja i ja dobijem neku kuraž da napišem svoje viđenje sveta, pa tako i napisah ovu pričicu.
      Čudno je da ljudi uvek misle da se raskid neke veze samo njima dogodio, i niko nema takvog iskustva, a ustvari „nema ničega novog pod kapom nebeskom“, samo su akteri drugi i… neiskusni.

  3. Olujrodjena
    4. decembra 2009. u 16:47

    Sta je to u prirodi covekovoj da uvek iska ono sto nema? Kako istovremeno i ostati stena i stopiti se sa talasom jer to i jeste kao neki cilj?? Koliko ustvari realno covek moze da se nesebicno da a da ne postane komad kamena???? Mozda takvo nesto i ne postoji a sve su krunisane ljubavi reproduktivni kompromisi ili zablude….

    • als011
      4. decembra 2009. u 22:33

      U životu je sve interes, pa i sam život je interes Prirode, koja je surova „majka“ tom životu, i sa lakoćom ga odbacuje ako je slab i nesposoban. Ljubav je ustvari veliki egoizam. Ja te volim jer si mi potrebna, za seks, da me dvoriš, da mi rodiš (napraviš) decu… znači u pitanju sam ja a ne ti, iako tebe volim. Kratak period zaljubljenosti uspe da preokrene taj stav i približi dvoje jedno drugome.
      I majke i očevi vole svoju decu i ne dozvoljavaju im da postanu slobodni ljudi zbog sebe, a ne zbog dece… da im služe u starosti, da ih neguju, da im prave društvo. Pa cela monoteistička, i uglavnom ostale religije se zasnivaju na toj kvazi-ljubavi.
      Drago mi je što si ostavila svoj komentar Olujrodjena.

  4. 11. oktobra 2012. u 19:25

    Moram priznati da nisam uspevala da ostanem prijatelj sa bivsim ljubavima, a tu mislim na one koje sam volela iz dubine duse. Nisam mogla da im ponudim ili pruzim takav luksuz jer je u meni nesto umrlo u odredjenom momentu. Neke ljude sam nastavila da „podnosim“ jer su okolnosti tako iznudjivale ali je to daleko od prijateljstva. Nisam ga ni nudila ni prihvatala.

    Mislim da posle nekih divnih, burnih osecanja, strasti, ocekivanja, davanja, uzimanja… ne mogu odnosi da se svedu na mirno more po kojem plove barke, ribari bacaju mrezu, neki drugi ljudi posmatraju zalazak sunca… Neke stvari vise ne idu. Krcag se polomio i nema tog lepka da sastavi delove cak i da svi budu pronadjeni, spojeni i zalepljeni. Moze da ostane secanje na lepe stvari, lepe i ruzne, ruzne. Praznina, brisanje iz memorije, odlazak dalje. Napred. The end.

    Ima tu cudnih situacija koje su me zadesile (svakog nesto mune pa tako i mene :D) i tesko bi to moglo stati u komentar. Pre u knjigu, ako je ikad napisem :D.

    • 11. oktobra 2012. u 21:29

      Sve je to OK, ali opet se koristi trivijalni izraz „možemo ostati prijatelji“… 😕
      Bolje da mi je rekla, „ma je*i se idiote, nemoj više da mi prilaziš“, ili bilo šta drugo… kakvi prijatelji posle strasti… ali valjda se mnogi plaše reakcije raskida 😕
      A knjigu… čekaćemo… pa da pročitamo, bre 😀

      • 11. oktobra 2012. u 22:28

        Nista meni tu nije bilo ok, ja da ti kazem, al’ bilo pa proslo… 😀

        Verovatno je to neka bar mala griza savesti onog koji, u sustini, upropastava necije snove, zelje, mozda nikad nije ni delio iste misli, nadanja pa bi onda da stvar pretvori u prijateljstvo, ostane fin i krasan, a nastavi dalje sa zivotom i nekim drugim, ostavljajuci onog kome nudi prijateljstvo u rusevinama.

        Imala sam, za moj ukus, i gore predloge od tog: ostanimo prijatelji… Veruj mi… Nesmem mnogo da „lajem na zvezde“ bar dok ne otvorim jos neki blog pod misterioznim identitetom :D.

        Ako budem vrednija moooozdaaaa i dodje do knjige jednog lepog dana, ali to se nece raditi o meni, neeee, vec o tamo nekoj, levoj, ovoj, onoj… 😀

        • 11. oktobra 2012. u 22:58

          Dogovoreno… knjiga inkognito… čekamo 😀

  1. No trackbacks yet.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: