Početak > Život > Moj drug Gera

Moj drug Gera

10. avgusta 2009. Ostavite komentar Go to comments

Sretnem na ulici mog druga Geru, bivšeg kolegu iz firme gde smo zajedno radili punih 20 godina, i koju smo napustili kad je sve otišlo dođavola u talasu tranzicije i privatizacije. On je otišao u prevremenu penziju, a ja u inostranstvo da radim i zaradim za porodicu. Slučajno, bez-veze, su nam se pogledi sreli na nekoj autobuskoj stanici u Beogradu, i posle sekund-dva, dok smo skontali odakle nam je lik poznat, osmehnuli smo se jedam drugom.

– „Gde si matori,“ nasmejah se. Baš mi je bilo milo što sam ga video. Nasmeja se i on, širokog osmeha i širom otvorenih očiju. „Šta ima, stari ratni druže?“

Nekako uvek se sa starim prijateljima sretnem u prolazu, izmenjamo nekoliko rečenica i uvek žurimo negde, imamo neka preča posla. Kada se ukaže neka potreba za nekom informacijom, tada prekopamo stare rokovnike i pronađemo njihove telefone, pa popričamo malo duže. Paradoks je da kada se raziđeš sa bivšim kolegama, uvek se bojiš da ti ne postave neka „neugodna“ pitanja i prosto izbegavaš da ih opet pozoveš ili sretneš.

Gera nije gubio vreme.

– „Eto, primam neku „crkavicu“ od penzije, ali hvala Bogu, ima bašta i zdravlje me služi, pa bude i za pijacu i za kuću.“ Da, Gera je iz Dobanovaca i on je pripadao onim polutanima koji su imali zemlju ali su i radili u firmi. „Nego znaš da je Dragan umro?“

Preseće me. „Kako umro?!“ Dragan je bio moj vršnjak i školski drug.

– „Ma znaš da je on bolovao stalno od paradentoze, oni njegovi problemi sa zubima, dobio je trovanje vilice i jednu noć je pao u komu i umro.“

– „Užas,“ naježio sam se.

– „Ma, da“, vezao je Gera kao da priča o povrću koje je prodavao na pijaci, „Umro je i Žile, rak pluća. Pozlilo mu je u radionici i za mesec dana otišao. Janju je strefio infarkt kad je išao na Ravnu Goru. Čudno nikad se nije žalio na srce. Zokiju je pukao čir, trčali smo u bolnicu da damo krv, ali je jadnik iskrvario. Steva je poginuo kad se vraćao…“

– „Hej, hej, čekaj malo. Ima li nešto lepo u firmi. Šta je ostalo, jel neko preživeo od kako smo otišli?“, upaničio sam se.

Gera me pogleda začuđeno. „Lepo. Šta lepo. Nije bilo lepo ni kad smo radili, a kamoli sada. Znaš da su Ljubu prebili jer je bio štrajk-brejker. Znaš onog poslovođu, pokazao se kao pravi smrad, policija ga je vozila na posao dok su ostali štrajkovali pred kapijom.“

– „Znam“, rekoh potišteno.

– „Mali Mile je u Australiji, Škica i Slavko u Kanadi, Ljilja se razvela, „spečena“  Milka umrla… Ali, evo mi ga autobus. Čuvaj se druže, pa javi se ponekad da se ispričamo ko ljudi“

Uskoči Gera u autobus i nestade u masi ljudi.

Da se ispričamo kao ljudi, idi bre Gero, gde te i sretoh.

Advertisements
Kategorije:Život Oznake:, ,
  1. 16. avgusta 2009. u 14:33

    Vala bas, kud ga srete 🙂

    • 16. avgusta 2009. u 20:03

      Interesantno, ali ovo je istinito. Kad sretnem stare školske drugove, kolege s bivšeg posla, komšije iz starog kraja; uvek razgovor krene u smeru ko je umro, ko se razveo, ko se razboleo… Nije to ništa zlonamerno, ali kao da je u ljudskoj prirodi da govori o lošim stvarima koje su se desile drugima. Možda time naša podsvest daje sebi oduška, ko zna!?

  2. 8. februara 2010. u 19:31

    Dođoh do ovog posta sa Breskvicinog sličnog. Ne daj Bože nikom. Ma kako se takvi ljudi ne sete nečeg lepog da nam kažu posle toliko vremena ne viđanja? Ne volim takve ljude. Kad me neko sretne, obojim i ono loše da bi slušaocu bilo bolje, ako baš moram o tome da pričam. Samo veselo, optimizam i pozitiva, u svim ostalim slučajevima se smučimo drugim ljudima koje sretnemo.

    • als011
      8. februara 2010. u 20:34

      Čarolija, nažalost, ali tako je to. Valjda je to u ljudskoj psihi da se tako ponašaju, pojma nemam. Moja keva živi 100 km od mene i kad god se čujemo telefonom priča mi ko je umro od njenih vršnjaka, kao da ih ja znam. Priča ona i druge stvari naravno, ali ovo je obavezna tema. 😉

  3. 9. februara 2010. u 17:50

    Nekako kod starijih ljudi mogu i da razumem, ali mladi smarači takvog tipa me izluđuju.

  1. No trackbacks yet.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: