Početak > Život > Orač

Orač


Izgledam sam sebi kao onaj orač koji prostim raonikom ore svoju njivu. Iza njega ostaje brazda, puna svakojakvih životinjica koje su se iznenada našle na svetlosti dana. Sve one postaju vidljive i svi mogu da ih vide, i svi mogu da im se zgražavaju i smeju i sažaljevaju. I kad pogledam tu svoju brazdu, dokone vrane koje su samo lenjo stajale sve vreme sa strane, već su se sjatile u tu brazdu, taj plod mog nekog rada, i grabe sve te ogoljene životinjice, i gutaju, i hrane se, i postaju vesele i grakću li grakću.

Zašto me po nekad ne ostave na miru? Zašto sve što uradim u životu mora da kritikuje i onaj ko me zna i onaj ko me ne poznaje? Kakva je to duševna hrana kojom se hrane ti moji „nazovi“ prijatelji, koji dok me gledaju u lice imaju smešak na usnama, a čim nastavim da orem tu svoju brazdu, oni grabe moje ogoljeno poverenje, moje misli i iskustva; smeju im se, vesele, izruguju…

Ponekad pogledam pored sebe. Vidim i druge brazde. Neke su započete i tako ostale nezavršene. Druge su već odavno odmakle, neke i počele da donose plod. Njihovi orači se retko osvrću i retko posmatraju vrane u svojim brazdama.

Advertisements
Kategorije:Život Oznake:, ,
  1. 16. avgusta 2009. u 14:38

    „Blago onom ko rano poludi, taj pameti nema…“
    Njima je najbolje, majke mi!

  2. 28. septembra 2009. u 20:45

    Veoma zanimljiv post. Nisam čitala ostale, za sada, mada, ovaj jeste probudio moju pažnju (opet, ko sam ja da kažem)…oni koji ne misle o drugima uvek brže i bolje napreduju, oni koji misle na to da li će na svome putu nekoga da povrede, ne koriste punu svoju snagu, odriču se dela sebe i zaostaju. Zaostaju da ugrabe parče pite namenjene nezasitima. Ja ipak, više volim da ostanem malo neuhranjena 😉 nego da pregazim ljude koji mi ništa zlo nisu učinili (ne gazim, doduše ni one koji su me povredili)

    • 28. septembra 2009. u 21:22

      Sanja, drago mi je što si napisala svoj komentar. Moram priznati da mi je vrlo interesantno tvoje razmišljanje. Nadam se da ćemo se češće čitati i blogovati. Pozdrav

  3. veshtichanstvena
    29. septembra 2009. u 12:14

    Neki ljudi , oru svoje njive najostrijim plugovima, koji se usecaju svuda gde kroce,ostavljajuci oku vidljive tragove…Oru i po necijim srcima ako se nadju na putu,drobe sve kuda hode..
    Drugi pak,oru neznim plugovima svojih dusa…dobrote ljudske,ostavljajuci trag poput pera lagan u dusama onih koje su dodirnuli…Ove brazde vide retki ,jer su vidljive samo oku koje vidi dalje od ocinjeg vida…
    Naravno da ovi prvi,posmatraju ove druge,kritikuju,podsmevajuci se ,zeleci da i oni vide brazde koje oplemenjuju…
    Tako ja shvatam „oranje“ po njivama zivota..

    • 29. septembra 2009. u 20:11

      Hmm… Imaš pravo. Ne znam zašto mnogi vole da komentarišu, kritikuju, objašnjavaju, podsmevaju se, onome što drugi rade. Naročito sa uživanjem to čine ovim drugim oračima koji oru svojim nežnim plugovima i čine dobro ovom svetu. Mislim da si u svom komentaru pogodila pravu srž ovog fenomena.

  4. 30. septembra 2009. u 11:45

    Nadam se i ja, pozdrav, do čitanja….

  5. 30. septembra 2009. u 13:31

    Pitanje glasi, da li je lakse biti prijatelj u sreci ili nesreci?
    U nesreci se svi nadjemo, ono kao; ‘znam kako ti je, imao/la sam slican problem’, a kada je neko srecan, eto ljudske zavisti, ‘a sto se to meni ne desava’, priznajem da sam i sebe uhvatila u tom razmisljanju. Nisam bezgresna, ne spoticem, ali pomislim ‘mamu mu kako je nekom zivot majka, nekom maceha’.
    Nije lako biti srecan zbog nekoga a da ne pomislis bar ovo sto i ja.
    Surova sam, ali iskrena i realna.

    • 30. septembra 2009. u 14:13

      Uhh, teško razmišljanje. Voleo bih da negde nađem neku analizu sociologa ili psihoanalitičara o ovoj temi. Mislim da smo svi mi licemerni i kad pomažemo (tešimo) i u nesreći i u sreći. Uvek nam je u pitanju, „zašto je on sretan a ja ne“, ili „hvala Bogu da se to njemu desilo a ne meni“. Nisi ti Zelena ništa „surovija“ od nas ostalih. Većina se tako ponaša i tako razmišlja. Pazi, govorim o nečemu kad se već desilo. U trenutku neke nesreće mnogi priskaću da pomognu ne razmišljajući.
      Imao sam pre nekog vremena sa jednim samozvanim guruom i budističkim prosvećenim uzvišenim bićem, koji se zove Danijel Turina iz Zagreba, i koji je osnovao sektu i piše nekakve knjuge…
      On je za majku Terezu rekao da je „ona samo obična krava, koja hrani svoju negativnu karmu navodno pomažući leproznim Indijcima tako što teši sebe što je ona zdrava i nije obolela kao i oni…“
      Ovo je primer kakvi sve ljudi gmižu po ovoj našoj lepoj planeti.
      Zelena, takva si, kakva si, i hvala Bogu na tome.

  1. No trackbacks yet.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: