Početak > Porodica > Dobar spoj

Dobar spoj


Idem pre neki dan sa mojom rođakom niz ulicu.

– „Znaš, baba,“ rekoh, jer je ona 20-tak godina starija od mene i ima gomilu unučadi, „da su do pre samo deset godina ovde bila kukuruzišta i nijedne kuće.“

To je bila istina. Devedesetih godina prošlog veka, (započeo sam rečenicu kao da sam istoričar), po raspadu zajedničke SFRJ države, mnoštvo ljudi koji su silom prilika morali da se dosele i nastane u Beograd, uglavnom po rubnim naseljima, napravili su pravi bum u prilivu stanovništva. Zidalo se na sve strane, ko je koliko mogao, imao para i slobodno mesto. Tako su nikla „divlja naselja“.

– „Pogledaj molim te kakve kuće.“, zatalasa baba glavom, „to nisu kuće, to su zgradurine. Odakle ljudima tolike pare?“

Pogledah je ispod oka. Baba nastavi da mrmlja sebi u bradu, dok smo žurili po popodnevnom suncu ka autobuskoj stanici.

– „Ceo život sam u Beogradu, radila kao crv i ništa nemam, ni stan, ni vikendicu… A ovi kako se pojave odmah dobiju sve. I plac, i kuće, i posao. Sina ne mogu da zaposlim… oni svoje rođake… a mi budale… prihvatili… aha… i uvek… Srbi smo…“

Više nisam slušao, a ni raspravljao na tu temu.

Sedim jutros sa svojim komšijom, izbeglicom iz Glamoča, pijuckamo hladnu „domaću“ i gledamo u njegov paradajz kako zri u bašti. Na stubu kuće sveža „pater“ cedulja, tj čitulja njegove pokojne supruge. Prošlo je već šest meseci, kako je umrla – vreme je prosto proletelo.

– „Znaš komšija,“ kaže mi stari zamišljeno, „bio sam mesec dana u starom kraju kod kćerke. U Beogradu se osećam kao u nekom zatvoru. Nema života u ovoj Srbiji. Sve je naopako, kriminal, zagušljivo, užurbano. Prosto, kao u zatvoru, prolazi život u računima, jurnjavi za poslom, birokratiji. Ne mogu da se naviknem nikako.“

Otpih. „Ne znam. Ja sam navikao.“

Stari nastavi da mrmlja u bradu.

– „Strašno. Snaja radi kao crv za 200 evra. Sin ratni invalid, Srbija neredovno isplaćuje… automobili jurcaju… zagušljivo, prljavo… moja žena bi možda još bila živa da nismo… a, opet… ehhh, moj Glamoč…“

Gledam onaj paradaj i kao da zri pred mojim očima. Nešto razmišljam. Možda ne bi bila loša ideja da ja „spojim“ tu moju babu i starog komšiju-udovca. Možda bi našli neki zajednički jezik.

Advertisements
  1. 30. jula 2009. u 22:52

    Tesko, ali probaj 🙂

  1. No trackbacks yet.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: